real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Болест, излечење, исцељење Штампај Е-пошта
 

О. Љубивоје Стојановић: 

БОЛЕСТ, ОЗДРАВЉЕЊЕ, ИСЦЕЉЕЊЕ

  

Данас би требало нешто да говоримо на тему "Болест, оздрављење и исцељење". Црква, у контексту васкршње радости, у свакој недељи од Васкрса до Спасовдана, после и Духова, и даље од Духова кроз све недеље када славимо ту радост Васкрсења, подстиче наше промишљање живота на један реалан начин. У том контексту, после Васкрса имамо Томину недељу, Недељу мироносица, и сада имамо трећу недељу, која је иза нас, Недељу о раслабљеном, где видимо један величанствен сусрет љубави Божије са човеком у немоћи. То нас подстиче да промишљамо: откуд болест у нашем животу?

 

Одмах треба рећи да болест није резултат Божије освете и казне, него је последица човековог одустајања од живота. И није нешто што Бог жели нама, то је нешто што нам се догађа, а Бог жели да нас избави и избавља нас. Али је потребно да и ми уложимо себе и све од себе, да се боримо, знајући да је наш живот оптерећен и болешћу и смрћу, али да то не треба да код нас угаси наду у Живот вечни, веру у себе као личност за вечност, него да подстакне наше промишљање живота на један одговоран начин. Заиста, свако од нас се веома тешко суочава са чињеницом болести. Просто, наша природа не прихвата болест, што јасно показује да болест није природно стање човекове личности, болест је уљез у нашем животу. Бог нас није створио као некога ко треба да буде болестан, ко треба да умре, него нам је дао живот, али и слободу. И, у својој слободи, човек се определио против живота и уселио је болест и пролазност у себе, али нас Бог није оставио.

 

И, управо јеванђеоски догађај, она јеванђеоска прича, тај реални јеванђеоски догађај у бањи Витезди, о којој смо на Литургији, у недељи која је иза нас, слушали... Што је интересантно још: то Јеванђеље се чита приликом освећења славске водице и водице у дому, приликом Малог освећења водице, дакле, то је догађај који живи у Цркви и понавља се непрестано, да би подстакао наше дубље промишљање. Ја бих из тог догађаја издвојио два кључна момента. Први је Христово питање човеку који је лежао раслабљен, болестан, дакле, 38 година: "Хоћеш ли да будеш здрав?" Друго битно место је одговор овог човека: "Господе, немам човека". Управо у контексту ових речи треба промишљати ту проблематику болести, и оздрављења, и исцељења. Прво треба знати да Христос непрестано пита свакога од нас: Хоћеш ли да будеш здрав? Немојмо сад да се питамо: па, како, нисам ја то чуо, како је то могуће? Ми то не чујемо и не треба сад очекивати да стане пред тебе и каже: Хоћеш ли да будеш здрав? Него, да промишљамо другачије то. Ми видимо да свако од нас каже: од Бога здравље, од цара мира – и то је суштина. Али је све много дубље.

 

Неопходна је наша слободна отвореност за ту благодат љубави и наша међусобна солидарност једних према другима. Да, просто, победимо страх од болести и умирања. Докле год не победимо тај страх и докле год размишљамо: "само да се мени не деси", докле год себично приступамо и Богу и другоме човеку, чувајући себе од другога, не питајући се како помоћи ближњем у болести, умножавајући страх у себи и претварајући свој молитвени живот само у једно чекање да нам се не догоди ништа лоше, тада се све релације и са Богом и са човеком обесмишљавају, тим страхом. Много је важније знати суочити се са болешћу. Прво суочење јесте то да сазнамо да то није казна Божија. То није нешто што нам је наметнуто као освета, него је то последица човековог пада. Немојмо сад да оптужујемо Адама и Еву: они су криви. То је стање у које је човек упао. То није стање наше природно, нешто дато унапред, без нашег учествовања. Дакле, болест и пролазност су последица нашег поступања, или, још јасније: преступања Божије заповести о животу. Али, опет, ту морамо бити опрезни да не бисмо схватили да се ту ради о казни. То је стање. То је једно стање, које није лако дефинисати, као и питање здравља: да ли је здрав само онај човек који нема температуру, није под неком терапијом...? Здравље је стање коме тежимо. Болест је стање у које често упадамо, али ту је танка нит. Нисмо болесни само онда када имамо температуру, када имамо неке показатеље болести.

 

Зато је битно да човек реално размишља о себи и о свом животу, и да, када је у питању болест, свему реално приступа. Да схвати потребу тог садејства лекова, које примамо од својих лекара, и молитве. Нипошто не треба омаловажавати рад и труд лекара, и свих прописаних терапија, и заштите у контексту медицинских достигнућа. Не можемо ми говорити: "Ја ћу само да се молим, Бог ће ми дати здравље..." јер тиме употребљавамо име Господње узалуд. Господ је дао... и лекаре и лекове. Господ је тај који исцељује, али је Он благословио и лекаре и лекове. Дакле, Господ сваки људски труд благосиља. И зато је неумесно да ми у име вере, у име молитве, одбацујемо труд лекара, достигнућа савремене медицине, где имамо, од оних обичних болести до оних најтежих прописане различите терапије, и зато је много важно ускладити молитвени живот, живот у вери, и здравствену заштиту која нам се нуди, и не обезвређивати ничији труд и рад. И, не умишљати да молитву супротстављамо труду једног лекара. Заправо, лекар који се труди и бори за живот и здравље болесника – на свој начин богослужи, служи Богу и човеку. То је његова молитва. Један хирург, ако има операцију хитну у недељу, не треба да има дилему да ли да оде у цркву, него ће прво да оперише, па ће онда отићи у цркву и причестити се и молити се Богу. Он мора да схвати да је то његово богослужење: да помогне болесном човеку да оздрави, да се исцели. Ту је сада врло важно да ми, у својој свакодневици, препознајемо то сагласје оздрављења и исцељења. И, да препознајемо то садејство благодати Божије, кроз молитву, кроз оне најдивније молитвене вапаје Богу, и кроз медицинске терапије. Треба једно са другим ускладити, а не једно друго супротставити.

 

Христос увек пита: Хоћеш ли да будеш здрав? Не треба ми да очекујемо да се и нама догоди, увек, у сваком тренутку, оно што се догодило раслабљеном човеку у бањи Витезди, када му каже: Устани. Процес оздрављења је, понекад, у неким болестима, и дубљи и тежак. Ту је вера на испиту. Ту је најбоље, ако успемо да ускладимо ту терапију коју добијемо са благодетним животом, где је пуноћа Причешћа. Само, има један проблем код нашег човека, то ћете чути, поготово ако је човек мало старији, а болест мало тежа. И, када вам неко предложи: "Позови свештеника да се исповедиш и причестиш", он помисли: овај размишља да ми је дошао крај. Зашто Причешће оставити за крај? Зар ми нисмо хришћани тиме што се причешћујемо? Зашто не позвати свештеника да причести човека после операције? Али, опет, и кад се причести човек, нипошто му не треба рећи: "Прекини терапију, ти си добио сада Причешће, терапија ти не треба". Такав приступ је неодговоран, да не кажем: богохулан. Зато је врло важно, на један прави начин, из контекста јеванђељског чуда, и многих чуда где Јеванђеље описује оздрављење и исцељење болесних људи, извући једну поуку, не тражити по сваку цену да се мени то догоди, и ја ћу сада искључити све оно што је савремена медицина достигла јер, Боже мој, ја верујем, ја се причешћујем... Дакле, то су те две крајности, подједнако опасне: и она када избегавамо Причешће јер се плашимо, и она када избегавамо лекове јер мислимо да је то непотребно. Да, Причешће је свемоћно, то је сједињење са Богом, то је наше обожење, али то не искључује и све оно што је човек, својим трудом у области медицинске науке, достигао.

 

Ми видимо сада: медицина је узнапредовала. Наравно, постоје одређене болести где медицина не може да дâ одговор на сва питања, али то не значи да обезвређујемо медицину. Тај страх, притајено, у свакоме од нас постоји. Докле год човек нема то искуство болесничке постеље, тог суочења са болешћу. Ја до 2005. нисам имао то лично искуство, као дете сам имао некакве болести, имао сам жутицу хроничну, ни слепо црево нисам оперисао, ништа. А, 2005-те: повреда кука. И, онда се човек пита. Битно је да човек не осети, у тој болести, ни да је кажњен, ни да чека чудо по сваку цену, него треба смирено да се суочава са чињеницом да је болестан, да треба да дâ све од себе да се не предаје, да своју наду положи на Бога, али не да се преда, него да се бори. Да не очекује ни нешто немогуће, али ни да пада у депресију, очај, "све је пропало", него да просто уноси ту радост у свој живот. Радост је стваралачки чин, а не нешто пасивно, што добијамо; то је нешто што извире из нас. Ма колико деловало чудно, али болесник у том стању немоћи мора под хитно ту немоћ да превазилази, мора да тражи разлоге за радост. Ту сада имамо разне психолошке препоруке: размишљај о лепим тренуцима из живота... Уз све уважавање тога, препоручујем да је много важније, уз то све, дакле, избегавати негативне мисли..., али је много важније имати једну молитвену пуноћу, један молитвени оптимизам, не предавати се, не говорити: "Зашто баш мени ово може да се догоди?", не умишљати: "Ја сада испаштам грехове својих предака" – не дај Боже! То није тачно. Бог не жели такав однос са нама, да буде Неко Ко нас кажњава, па ми сада то испаштамо. Него, просто да се реално суочимо, да преузмемо одговорност за свој живот. Јер, ако свако од нас зна да је претерао, да је изгубио меру у јелу и пићу, у нечему... – сам себи је највећи непријатељ. Ако је нешто прескочио у терапији – па, ти си сам, дакле, допринео својој болести.

 

Наравно, има и болести где човек није ништа допринео, него се тако догодило. Али је најважније ту да не поклекнемо и да не помислимо: "Ето, Бог мене кажњава, не види Он мене..." Јер, ми верници смо често склони да осуђујемо оне који не верују, али у моментима болести и патње, те наше јововске борбе, као старозаветни праведни Јов, свако од нас пролази кроз те дилеме, ми имамо ту чињеницу у свом животу да избегавамо ту хришћанску терминологију и ту Књигу о Јову. Ми радије говоримо: човек стоички нешто подноси. Свака част стоицима и филозофима, лепо је знати шта је то, али стоици су имали један свој начин борбе са собом, за себе, али хришћани – без негације било кога – треба да мисле управо ту јововску борбу. Из старозаветног контекста и новозаветног контекста да виде како човек, у тим моментима, и приговара Богу и пита се... Све то треба освестити у себи и проћи кроз то. Зашто ја? како? куда? И, бити стрпљив. Најтеже је бити стрпљив. Најлакше је рећи: "Буди стрпљив", "стрпи се", "стрпљен – спашен"... То су све лепе изјаве, али кад се суочимо ми са животом, и смрћу, болешћу, кад чекамо неку операцију, кад чекамо неку интервенцију, кад чекамо неке резултате – кроз које ми фазе пролазимо? То је врло битно да тада пројавимо своју веру у Бога, на један прави начин. Сви тада, у тим тренуцима, што је оправдано, тражимо лекара, стручњака за ово, за оно, и не треба одустати од тога, то је људски, то је природно, то је борба за живот. Али, у тим тренуцима или претерано верујемо: биће чудо, или се негде предамо. Просто, треба избегавати те крајности. По Светим Оцима, у тим тренуцима је најцелоснија, најпотпунија вера: прихватити оно "Нека буде Твоја воља, Оче". Са убеђењем да нас Бог неће оставити! Е, то су сада најтежи тренуци вере. Јер, ми говоримо: "Стрпи се", једни од других нешто тражимо, па кад тражимо, ми смо нестрпљиви, а кад нас неко чека, ми кажемо: "Сачекај, стрпи се"...

 

У том контексту наших тадашњих релација, у болесничкој постељи, са Богом, пролазимо кроз разне фазе и сумње у себе и сумње у своје сопствено достојанство, дође и до сумње: "Да ли мене Бог воли?" Па, воли ме Бог. Волим и ја Њега. Али, зашто сам болестан? На једном другом месту, апостоли се питају, када су видели болесног младића, слепог од рођења: "Ко је сагрешио – он или његови родитељи?" Ни он, ни његови родитељи, него да се покаже слава Божија на њему. Ове речи делују вишеструко отрежњујуће за све нас. Дакле, болест није последица неког преступа који треба да буде кажњен. Болест јесте резултат нашег промашаја, нашег избора, али не и казна. Видите, и апостоли питају: ко је погрешио? И ми имамо ту прву фазу: зашто ја, зашто баш мени? Одједном, свако од нас, ко је тешио ближње у болести, када се сам суочи са тим, када почиње сам себи да броји дане: колико дана, колико година, шта могу, шта не могу – падамо у опасну депресију. Постајемо понекад и наивни: и онда се појављују неки видовњаци и чаробњаци и остали који нам нуде исцељења. И, онда је ту човек склон, ако треба, што каже, за здравље ће продати све, што год му ко каже, узеће све. И, онда видимо, због тог човековог одређења према животу, које је позитивно, он хоће да живи, али у исто време и због тог лошег суочења са том чињеницом болести, због тог нереалног суочења, и због тог реалног трагања "хоћу да будем здрав", видимо колико у животу имамо људи који се појављују као неки чаробњаци, видовњаци, који нам говоре да испаштамо грехове својих предака, па узми ово, па узми оно... Јадни човек, шта све неће прихватити: и да поједе, и да плати, и да ко зна шта уради... Лакше то прихватамо него терапију лекара, а да не говорим – молитву. Баш у недостатку тог сагласја, у недостатку те верничке одговорности да дамо све од себе, и у контексту вере и у контексту прихватања медицинских достигнућа, и да не излазимо изван граница реалног у нешто ирационално – просто видимо да нам је то тесно, да појединци, а зову се хришћани, кад се суоче са болешћу, оду у цркву, упале свећу и траже: има ли ту неки човек, нека жена, која ту нешто ради...? Просто, завршимо своју мисију контакта са Црквом кроз паљење свећа. Не обратимо се свештенослужитељу, не тражимо Христа. Свако је убеђен да ради најбољу могућу ствар. Јер, ту постоје приче: тај и тај је помогао томе и томе, он је њему рекао: "упали 90 свећа", уради то, уради оно, "откупи грехове предака", не знам шта све људи не говоре... И, нама је то пријемчивије него да кажемо: "Имаћу своју терапију, причешћиваћу се (Боже мој – то је већ крај! – помишљамо у себи; то је готово: кад дође свештеник и причести – следеће је опело)...

 

Просто, немамо стрпљења у себи. Не осуђујем, то је та људска борба. Али, хришћанство има једну другу димензију: богочовечанску, а не само људску. Него, то људско, кад постане богочовечанско, онда се изграђује тај систем стрпљења. У нестрпљењу и суочењу са тешком болешћу, када чујемо од лекара дијагнозу: "Имате ту и ту болест", обично човек пита: "Колико ми је дана остало?" Оптерећује и лекара, као да лекар може да зна. То не значи да је лекар непотребан, него он каже: искуства су различита, од случаја до случаја. Ретки су они који се прекрсте, помоле, прихвате терапију, причешћују се и, не да чекају смрт, него да свој живот реално промишљају, да дају све од себе, да користе позитивна искуства, да користе разне напитке, чајеве, да слушају искуства других. Али, најпре се определимо наивно, у страху, за неке радње које нам неко препоручује, да нешто буде "као руком однето". У природи човека је добро то да не жели болест, али не треба бити наиван. Ми добро знамо колико људи оде, кад се неко прогласи – неки тамо видовњак, чаробњак – и ту је тешко обајснити човеку који је болестан, испашће да смо му непријатељи, да му не желиш добро. Али, верујте, када бисмо се ослободили тих потеза, тих радњи, и када бисмо, молитвом, причешћујући се, без оних предрасуда о причешћу болесника, са вером, приступали светим местима, као што је Острог, Света Петка, у сваком храму постоје Свете мошти у антиминсу... Питамо свештенике по парохијама: ко долази да им чита молитве за оздрављење? Ретко ко. А, тек за Причешће... Људи се плаше. Када бисмо, у том суочењу са болешћу, изабрали тај пут вере, а не пут сујеверја, лакше бисмо поднели све. На жалост, видимо да су и та света места, чудотворна места, оптерећена: ту се појављују ти "чаробњаци", ту они траже своју клијентелу, обећавајући им чудесна оздрављења и исцељења. И, ту човек онда не види да нас он одваја од светиње, нудећи нам своју услугу! Али, ми волимо да чујемо лепе речи... Шта значи болесном човеку кад чује: бићеш оздрављен, ја имам моћ, ја сам излечио/излечила толико људи... А, не видимо да се тиме одвајамо од Христа. Не желим да сатанизујем никога, да прозивам било кога, али просто апелујем на хришћанску свест. Имамо места исцељења, имамо лекаре и болнице и амбуланте, као места оздрављења, а свете храмове као места исцељења. Имамо Причешће, као нешто најважније, али ми имамо страх од тога. Наш човек, просто, у том страху од Бога, у том страху од Цркве, у неприхватању молитвеног живота и свог учешћа у молитвеном животу, не користи те позитивне капацитете богослужења и благодати Божије у храму, у црквеној заједници, у тој радости богослужења. Не схватамо да је свако свећење водице у нашем дому једно призивање чуда у наш живот. Не прихватамо ту светињу Богојављењске водице, чак је неки и злоупотребљавају. Али, неупоредиво више од свега тога јесте Причешће. Откуд то да болестан човек има страх да се причести, да свештеник дође да га причести на болесничкој постељи? Ја се сећам, кад сам ја био болестан, дошао је мој сабрат да ме причести, сви су поскакали: "Ко је умро?" Па, није нико умро. Ја питам: "Па, што се ви бојите, причестите се..." Разумео сам ово двоје-троје који су рекли: "Требало је да се припремим", али ови остали: "Не! Ако се причестим, готово је!" Али, онда кад су они видели, предвиђали су да ћу у децембру проходати, али, хвала Богу, десило се да сам једном, у току ноћи, устао из кревета и кренуо, а они су скочили: "А, ви не ходате на штаке?!" Ја видим: немам штаке, кренем и, хвала Богу, било је добро. "То је чудо!" Ја кажем: "Станите, људи, па не воли Бог мене више него вас. Бог нас све подједнако воли". "Требало је и ми да смо узели то Причешће!" "Па, немојте магијски да приступате Причешћу!"

 

Дакле, морамо превазићи те страхове, та незнања о Богу, о себи, о болести. Разумети да су оздрављење и исцељење резултат великог труда и великог напора лекара и наших молитава, и да је Господ увек ту, да нема човека кога Он не пита: Хоћеш ли да будеш здрав? Али, уз то иде: стрпи се, сачекај, веруј. У овом конкретном случају видимо човека који 38 година болује. Дошао је на место исцељења, у бању Витезду. 38 година он гледа како пре њега убацују у ту бању пријатељи пријатеље, а он нема човека који би га убацио у бању Витезду. Али, није изгубио оптимизам. Он не каже: "Пусти ме, не треба ми ни сада оздрављење, сви су лоши, све је зло", него: "Немам човека". Он тражи човека, дакле. И, када му Христос говори: "Устани и ходи", зар треба ми сада да кажемо: "Што мени није рекао?" Он говори, али ми не чујемо. Тај страх од болести нам просто заглуши уши, отврдне срце.

 

У болести, знате и сами, то наше прво суочење: љутимо се и на Бога, и на друге, и на себе; размишљамо ко је то учинио, па онда проклињемо генетику, па проклињемо овога, па онога, онај је крив... Не треба осуђивати никога – ни себе, ни друге, него тражити решење. Ми и у свакодневици, кад имамо проблем, тражимо кривца, а не решење. Треба тражити решење, а не кривца. Тако и у болести: треба тражити решење, а не кривца. Шта је решење? Па, решење је управо једно реално сагледавање чињеничног стања: шта могу, шта треба, докле могу... Дакле, то реално суочење, то реално прихватање чињенице; јер, само онда када човек препозна своје стање, може да промисли: а шта даље? Поједини мистици кажу да је највеће чудо у том контексту болести и оздрављења: то прихватање крста свог. "Ко хоће да иде за Мном, нега се одрекне себе и узме крст свој, и иде за Мном". Да то крстоношење као смисао нашег живота – не као неки мазохизам – крстоношење у јеванђељском контексту није мазохизам, неко самоунижење, самокажњавање, него једно реално сагледавање, једно реално прихватање. Не можемо ми реално то да прихватимо ако имамо већ у почетку страх у најсветијој ствари: кад смо болесни, не смемо да се причестимо, "готово је, крај, умрећемо одмах". Дакле, у том стању ми не можемо ништа реално да видимо, ми само видимо свој страх. Страх је природно стање у човеку, стање као једна нормална реакција. Нема човека који ће да одреагује на информацију о својој болести, да каже: "Одлично, једва чекам, сад ћу да умрем!" Нема човека који каже: "Е, супер што сам болестан". И, сад: "Боже, 'ајде, Ти учини чудо" – не, него: боримо се, то је борба, не предајемо се. А, није ли предавање то ако одбијамо Причешће, ако смо хришћани који верују? Да, болестан сам, хоћу да оздравим и хоћу да се причестим. И, ако се причестим, не значи да ћу одмах умрети. Али, такође, ако се причестим, као болестан човек, не значи да треба да кажем: лекари, лекови – ништа! Терапија – ништа, ја сам се причестио. Него: и једно и друго. И, стрпљиво чекам. Дајем све од себе и стрпљиво чекам, али се не предајем, не падам у депресију. То није лако.

 

А, онда се запитамо: ето, у Јеванђељу Христос каже оном човеку: "Ако хоћеш да будеш здрав...", толико пута је записано да је исцелио неке болеснике – зашто то не чини сада? Није проблем у Њему, него у нама. Зато што ми не тражимо Христа. Ми тражимо да се догоди по сваку цену оно што ми желимо и онда нам се наметне, уместо Христа, некакав видовњак, чаробњак, не знам каквим именима да их назовем, те надри-лекаре. И, онда имамо проблем: нити верујемо у званичну медицину, нити верујемо у моћ молитве, у моћ Причешћа... А, то једно са другим да спојимо, то је најидеалније, али ми бисмо хтели нешто "на брзину". Онда се појаве ти људи, нека ми Бог опрости, али који на тој људској несрећи и из неких личних интереса, стварају код нас заблуде, и они нас заводе... и свим својим прецима: зато што је мој деда тако радио, Бог ме сад кажњава том болешћу. Таман посла, не дао Бог! Тако Бог не чини, тако Бог не поступа. Јер, рекли смо на почетку, болест није казна Божија. Болест је последица нашег избора. То је нешто што није природно у нашем животу и зато ми реагујемо на болест. Та прва реакција на болест је неприхватање. Али, није добра реакција: само страх, само страх и само нестрпљивост. Управо у овом јеванђељском одељку видимо да је овај човек 38 година боловао и чекао, да је чекао човека. Он је видео како многи људи дођу после њега, али их неко баци у бању Витезду, они оздраве и оду, а он остаје. Али, он није губио стрпљење, није губио наду. И, зато Христос пита: Хоћеш ли да будеш здрав? Наравно, одговор је био такав какав је био. Немам, Господе, човека. Сваког од нас Он пита. Немојмо да мислимо да смо ми сада угрожени, да то питање нама није постављено.

 

И, шта сада, у контексту овог догађаја, да промишљамо ми о свом животу, поготово ако немамо искуство болести и мислимо: шта сад – кад буде, суочићу се. Не треба се плашити унапред, него треба бити спреман да носиш свој живот, да носиш себе, да носиш свој крст. С друге стране, мислим да ми имамо један проблем, ми, људи који живимо у овом поднебљу. Та култура живљења подразумева и једну здравствену културу: да имамо потребу да контролишемо своју крвну слику, да контролишемо своје здравствено стање. Не чека нам се у редовима, мислимо: здрави смо, немамо температуру, а нисмо је никад ни измерили, нисмо уопште никакве анализе радили, али ми се лепо осећамо и, одједном, заболи нас глава. И, онда кажемо: "Хајде, Боже, ако Те има, уради нешто за мене". А, шта си ти урадио? Јер смо слушали наше дедове, који говоре да у 80. години нису попили ни један лек. Али, то су изузеци, то није правило. Просто, морамо користити сва достигнућа медицине. Морамо се контролисати и одговорно живети. Замислите човека који у 30. године открије висок шећер, а који му траје од 20. године. Он је осетио, на пример, неке симптоме, али их је игнорисао. Је л' Бог ту крив? Или он сам се није суочио са својим животом, није одговорно живео? Лекари кажу: најбитније је рано откривање сваке болести. Рана која се сакрива, тешко зараста. Оно што није откривено, није ни познато. Ми живимо, управо због тог страха од болести и од смрти, у некаквој заблуди, сходно оној причи: два пријатеља разговарају, каже: "Какав ти је шећер, какав ти је притисак?" "Супер!" "Колико је?" "Па, нисам мерио... Идем на молитву..." То је највеће богохуљење: молитву супротстављати медицини. "Ја се молим Богу..." То је узимање имена Божијег узалуд. Немој сад да оно што ти је Бог дао, а Бог је благословио и лекаре и лекове, немој ти сада оно што ти можеш да урадиш у том људском контексту, у контексту науке, да тиме оптерећујеш и Бога и себе.

 

Негде та неодговорност наша производи различита болесна стања у нама, и она физиолошка и психолошка. Просто човек неће да освести своје стање, идеализује своје стање. И, онда, одједном, не може да носи себе и суочи се, и онда: "Е, Боже, хајде учини чудо!" Бог није насилник. Божија љубав није насилна. Он неће да ремети те природне токове, да Он интервенише кад ми кажемо: хајде сад! Јер, много тога смо ми покварили већ унапред и кренуло је другим путем. Али нас, опет, то не зауставља да урадимо оно што можемо урадити: достигнућа медицине, молитва, Причешће. И то заједно, не супротстављено једно другом. А, у том стању одвојености једно од другог улази у средину оно што се зове квази-медицина, оно што се зове чаробњаштво, бајање... Шта је ту највећи проблем? Што, уместо да будемо субјекти свога исцељења и оздрављења, ми постајемо објекти неких радњи које неко ради за нас. Ми наручујемо некоме да нам донесе оздрављење. Бог неће такву релацију са нама. Он хоће да будемо субјекти. Ми смо стваралачки субјекти: и у молитви, и у Причешћу, и у том контексту медицинских радњи, и на операцији, и свуда. Ми нисмо објекти, ми смо субјекти. Овде, у овим радњама, ми смо буквално субјекти: над нама се нешто ради... И то изгледа лакше, али је много опасније: губимо себе. Врло је битно да човек сачува себе од себе да би могао да комуницира са другим. Сачувати себе од себе да могу да комуницирам са Другим, са Богом, и са мојим ближњим, са другим човеком. И, да на један прави начин функционишем у животу. Али, ми видимо: иако смо хришћани, нисмо победили страхове од умирања. Како? То се јасно види. Ретки су хришћани који, кад су болесни, после неке операције, у болесничкој постењи, позову свештеника за Причешће, јер мисле: кад дође свештеник, ту је крај.

 

То је то тражење Христа. То је тај исти Христос који пита: Хоћеш ли да будеш здрав? То је тај исти Христос Кога у Причешћу добијамо и Који нам каже: Здрав си. То је та радост Причешћа. То је тај хришћански живот. Видите како је једноставан хришћански живот, а како га ми компликујемо тим додацима сујеверја, празноверица... Радије ћемо пристати на делу неког нашег одевног предмета да се нешто уради... Једино што ћемо да одемо у цркву да упалимо свећу за здравље и тако завршимо све. Али, зашто? Зашто не ићи до краја? Зашто избегавати Свету Тајну Причешћа у болести? Црква, на Велики четвртак, дан установљења Свете Евхаристије, вади Агнец један, који сече на честице, као честице за Причешће болесника. И, нема везе да ли се служи Литургија – у пет ујутру, у пет увече, у 12 сати, у поноћ... Хвала Богу, сада имају богомоље у Клиничком центру, у болницама. Ту свештеници имају те честице за болне Не мора да се служи Литургија, он има честице за оболеле, да причести човека. Али, како те предрасуде разбити у нама? Ако гледамо сада ту слику: 85% живи у Србији православних, тако кажу статистике. У болницама лежи колико лежи људи. Питамо болничке свештенике: колико се људи причешћује? Мало јако. Зато што нисмо негде ту проблематику болести, оздрављења, исцељења ставили у контекст причешћивања, које укључује, са пуним уважавањем, и она медицинска достигнућа, и терапије, и то иде једно с другим. Негде се радије опредељујемо за неке паралелне радње. Тиме онда превиђамо светињу ових светих места: и Свете Петке, и Светог Василија Острошког, и многих светих, које помињемо у молитвама и молимо се Богу. После, кад се суочимо са неком болешћу, као да изгубимо себе, као да изгубимо свој духовни вид и просто се предамо тој стихији пролазности, неког безнађа, као да заборавимо да смо хришћани.

 

Болест је тешко стање и не усуђујем се да осудим болесника који тражи исцељење, али упућујем: тражимо пут исцељења, прави пут, а не некакве лаке методе. Христос је, због тога, лепо, у Марковом Јеванђељу, поставио једно питање: "Шта је лакше рећи: опраштају ти се греси или устани и ходи?" Тиме је показао да они који убеђују да су они успели да некога од нечега ослободе, у ствари су у заблуди, којом варају и себе и друге. Христос је тај једини Који нам даје и оздрављење и исцељење у Причешћу. Само онда када верујући човек, у сваком тренутку свога живота, и у том најекстремнијем тренутку болести, пожели да се причести и не одустане од терапије и слуша савет лекара, онда он, како каже старозаветни писац, "може додати свом животу још дана и година". Не треба бити песимиста, не треба бити човек који се предаје. Док има дана, биће лека. "Таква је судбина..." – хришћанство заговара слободу. Бог нам је дао слободу. Јесте Он Дародавац живота, али не неки сурови господар који кажњава. Све дотле док болест доживљавамо у страху и у тој напетости да је то казна, да је то освета Божија нама, да је то наше испаштање због наших предака, све дотле бићемо ван тог црквеног начина исцељења. Зато је врло важно да, ми, који смо верујући хришћани, осветимо себе, са пуном одговорношћу, да верујемо у љубав Божију и да верујемо у своје спасење, у свој вечни живот, и да, у том контексту вере у вечност, коју нам је Бог дао, изградимо један оптимизам у времену, да се боримо са том болешћу, која може бити и тешка, и најтежа. Али, да не дозволимо да буде толико тешка да паднемо у депресију, да паднемо у очај, него да, на један прави начин, будемо у заједници са Христом. Али, ако човек умишља да ће, ако се причести, одмах умрети – каква је то заједница са Христом? То испада, Боже опрости, као да је неки смртоносни садржај – па, то је страшно! То је чак, негде, у неким парохијама сеоским, чујем неки свештеници који су се преселили, чујем: неки старији људи – јер, млађи неће ни да позову кад... – просто, нисмо освестили то и баш у недостатку тога имамо те паралелне методе исцељења, који су, у ствари, јако лоши. Ако свештеник причести двојицу-тројицу људи, а то су ретки случајеви да позову да се причесте, да га свештеник причести, онда кажу: "Он је лаке руке: одмах човек умре, чим се причести". А, ниједан свештеник не иде са том идејом да причести човека да он умре.

 

Али, погледајте сада тај наш приступ Причешћу у болести. Негде смо свештеника ставили: ту је да нас крсти, може и не мора да венча, да нас сахрани и опоје. Немамо уопште ту црквену динамику живљења. И, сад, човеку рећи – поготово људима који су традиционални верници, славе Славу – рећи човеку, релативно млађем, који се оперисао: "Позови свештеника да те причести" – не дао Бог! "Шта ће он да ме причести?" То је оно о чему треба размишљати, то је оно што треба продубити, како бисмо превазишли те непотребне страхове, како бисмо избегли те сувишне радње, те паралелне методе, како бисмо се онда вратили једном евхаристијском приступу у нашем животу, и у тим најтежим тренуцима болести, и како бисмо препознали и света места и светиње. И, видећете колико чуда има. Молитва може много. Заиста, постоје света места: манастир Острог и Света Петка, али морамо ми да имамо ту искрену молитву, неоптерећену сујеверјем, неоптерећену празноверицама, неоптерећену страхом, са једном пуном сигурношћу: да, ту је Христос, имам Христа у себи! Причестио сам се, причестила сам се – имам Христа у себи. Он је Извор мог оздрављења и исцељења. И, лекар који ме лечи је неко кога Бог благосиља, и његови лекови, његове терапије су благословени. Ја не могу да разумем неке људе који кажу: "Ја се молим и не прихватам достигнућа савремене медицине". Ја не могу да прихватим, не могу да разумем те људе. Као ни оне људе који кажу: "Да, ићи ћу тамо, не знате ви, то је видовит човек, он све зна, он ми је све до трећег колена видео..." Па, је л' ти решио проблем? "Устани и узми одар..." – али, опраштају ти се греси? Јеси ли срео Христа ту? Трагај за Христом, Који је наш живот. Трагај за вечним животом, а не само да додаш који дан више своме животу. Препознај ту хришћанску логику, у којој оно "Вјечнаја памјат", које певамо кад се опраштамо од покојника, и оно "Многаја љета", које певамо када славимо неку радост, споји то у један живи контекст живота. И, немој да се плашиш, суочи се храбро и са болешћу и са смрћу. И, схвати: живот вечни је оно што ти је Бог дао. Смрт и болест нису резултати Божије освете, него нашег избора, а Бог нас је исцелио од тога на Васкрс, на Велики петак; на Велики четвртак нам је установио Причешће, дао нам је Себе и омогућио нам живот вечни. То је та хришћанска логика промишљања живота, промишљања смрти, промишљања болести и превазилажења страха од умирања, у једном живом памћењу те љубави Божије.

 

И, онда човек види да, заиста, "све могу у Христу, Који ми моћ даје". А, Христос је нама управо кроз Причешће дао. Све док ми не освестимо и не победимо тај страх од умирања и имамо жељу за вечним животом, нећемо разумети ту лепоту борбе човека, кроз цео живот. Јер, човек је, кад се роди, у колевци, немоћан. Често, ако болест потраје даље, у тој болесничкој постељи, која постаје скоро самртна, и ту је човек немоћан. Али, ту ојачава – ојачава у Христу. Јер, он изграђује себе за вечни живот, превазилази тај страх од болести и умирања, и осећа ту радост борбе. Не троши се у страху, не губи себе у том неком страху, бори се, истрајава. И, зато је врло важно да верујући хришћанин не раздваја ту радост Причешћа, и у болести и у здрављу, и ту борбу за себе, у оном сталном трагању за сазнањем о свом стању, о свом психо-физичком стању, да се не плаши информација о томе каква му је крвна слика, какво му је здравствено стање. То је наш народ лепо изразио: Ко се чува, и Бог га чува. Тако се чувамо што имамо честе прегледе. А, не: "Идем у цркву, упалио сам свећу, молим се Богу, Бог ме чува". Па, чувај се и ти! Немој Бога да запошљаваш тамо где ти је Он већ дао и средства и моћи. Немој да мислиш да ти можеш молитвом да урадиш оно што могу да ураде таблете и инјекције. То је хула на Бога. Зато је врло битно да хришћани настоје да се причешћују, не само кад су здрави, него и онда кад су болесни. И, да се не плаше од Причешћа, већ да осећају радост. И, такође је важно да слушамо те информације о свом здравственом стању и да дамо све од себе, слушајући савете лекара, одлазећи благовремено на прегледе и да се не одричемо живота. Него управо да живот живимо са пуном одговорношћу јер кроз ту одговорност се стиче и оптимизам. Кроз одговорност се изграђује и слобода. Јер, ако је другачије, онда ће наш цео живот бити један страх: од тешке болести, страх од могуће смрти, страх од овога, страх од онога, а онда и Бога доживљавамо као некога ко није наш најбољи пријатељ, није наш Отац, него је неко ко нам је остао нешто дужан. Јер, човеку у болести свашта падне на памет.

 

Али, хришћанин, који има стрпљења, који се причешћује, који брине о свом животу, од малих ногу, откако је преузео свест о свом животу, благовремено иде на контроле, пази на све. Многи мисле да духовност подразумева небригу о телесном. То није хришћански став. Хришћанска духовност подразумева старање о себи у сваком погледу. Зато је врло важно да изградимо тај одговоран приступ према животу, да разумемо да је воља Божија да сви људи добију живот вечни. Али, и то да сви људи буду дуговеки, здрави, сретни и благословени. Није у Божијој намери освета зато што је мој деда нешто урадио, па ја сад морам да испаштам. То Бог не ради, то ми људи измишљамо, застрашујући једни друге и плашећи се једни других. Зато је врло важно изградити тај здрав духовни контекст, имати одговорност према свом историјском постојању, јер само тако имамо изграђен тај систем здравог човека, здравог човечанства. Здрав човек је не само неко ко не прима инјекције и ко нема температуру, него је здрав човек онај који зна да живи одговорно, који промишља свој живот, и који себе види на прави начин, и у времену и у вечности.

 

 

Предавање о. Љубивоја Стојановића,

одржано 3.9.2012. године,

у парохијском дому цркве Св. Петке у Београду

 

 

 
 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети Ћирило и Методије - среда, 24.мај: Света Литургија у 9:00
Спасовдан - четвртак, 25.мај: Света Литургија у 8:30
Недеља Светих Отаца I Васељенског сабора, 28.мај: Света Литургија у 9:00 

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...