real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Светлост која зна моје име Штампај Е-пошта

 

Нил Стрикер: 

СВЕТЛОСТ КОЈА ЗНА МОЈЕ ИМЕ 

(Потресна исповест бившег будисте који се сусрео са Христом и прешао у Православље)

  

Десет година свога живота био сам будиста. Примљен сам у веру након седам година учења и припреме, под руководством духовног учитеља и малобројне лозе Њингма, која је практиковала Ваџрајану (тибетанска школа будизма). Имао сам, дакле, духовног учитеља, кога сам волео и кога и даље волим. Био је, и још увек је, узор благости и доброте у моме животу. Захваљујући његовим поукама почео са да посматрам свет широм отворених очију и пунијим срцем. Достигао сам степен Нгакпа, којим се одликују жреци који се баве тантром. Премда се, приликом добијања овог степена, полаже заклетва, она не обавезује жреца на безбрачност, нити на уздржавање од меса и алкохолних пића. У нашој заједници се, све у свему, није практиковало одрицање, већ су се следила тантријска и дзогчен учења, која су заснована пре на преображају свести него на самоодрицању, као и на изненадним тренуцима спознаје, која би забљеснула ум различитим интензитетом и распонима трајања и која, временом, узводе ум у такозвани ригпа, тј. стање ума и спознаје које се достиже путем релаксације у човеково природно стање просвећености. Те тренутке просвећености достизали смо уз енергијско саучествовање нашег учитеља, или сопственом способношћу опуштања, спуштања у сопствени опит "бивствовања" и "небића", и уз садејство метода и техника којима су нас обучавали. Током дугих година бављења овиме, чинило ми се да ме ти тренуци просвећености оплемењују, те да свет посматрам са све већом благошћу, благодарношћу и самилошћу. Мој духовни наставник је говорио да је 99% будизма метод, а један посто – истина. Методе и вежбе које се користе у будистичким школама наводно развијају у човеку изоштреност свести и могућност поимања стварности какву не ствара неуротичан ум.

Наше су се вежбе састојале из седења у тишини, јога-песама, мантри и психо-духовних, као и физичких вежби. Био сам на поклоничком путовању у Непалу, где сам посетио тамошње светиње, а са наставником и осталим ученицима Ваџра-будизма похађао сам курсеве по Америци и у Велсу. Том приликом смо се повлачили у тишину и предавали медитацији, било појединачно, било у групама. Могу засигурно да кажем да сам у тим тренуцима доживљавао "просветљење" ума, проширење видика и искустава које приписујем своме наставнику и вежбама које ми је задавао.

Једног касног јануарског поподнева 1999. године, отишао сам, као и обично, да вежбам испред свог малог будистичког "олтара", где сам, као и увек, почео са јога-песмом и мантром, а затим, после медитације, упалио мирисне штапиће поред олтара. Затим сам поново сео и почео са вежбама. Не знам колико сам времена провео седећи тако у тишини, када одједном јасно зачух сопствени глас како изговара речи: "Недостаје ми Исус..." Премда су ово биле моје речи, учинило ми се да их не изговарам ја, него да долазе однекуда кроз мене. Ипак, пошто нису били у питању никакви гласови споља, било је очигледно да сам ја то рекао.

Чим сам изговорио те речи, "недостаје ми Исус", цело моје биће испунило се чежњом. Не знам како другачије да назовем осећај који ме је преплавио. Болело ме је. Болело изнутра. Осетио сам такву чежњу да је то просто било невероватно. Покушао сам да се изнова концентришем и да наставим са медитацијом. Често се приликом медитације дешава да човек доживљава несвакидашња искуства, да осећа необичне мирисе, чује необичне звукове, а понекад му се приказују и визије. То се све сматра психо-духовним аномалијама, које човека избацују из колосека и ометају долазак и одлазак мисли. Мисли заиста долазе и одлазе, али метода коју сам користио састојала се из тога да се трудим да испразним ум од било каквих помисли које би се лепиле на унутрашњи доживљај. Покушао сам, стога, да овај догађај отпишем као нијам (медитацијски доживљај) и да му не придајем пажњу. Како нисам могао да се опустим и вратим медитацији, устао сам и помислио: ово је сигурно била нека пројекција из раног детињства, нешто у вези са љубављу за којом сам чезнуо као дете, а нисам је имао. Оба моја родитеља била су хришћани, али пошто је Презвитеријанска црква била једина богомоља у нашем граду, ја сам одрастао у презвитеријанском окружењу. У сваком случају, родитељи ми нису били уопште побожни.

Завршио сам вежбање и отишао у кухињу да поспремим судове. Био бих сасвим заборавио на онај догађај да ме и даље није пратио неодољив осећај чежње, који ме није напуштао, ма колико да сам се трудио да на њега заборавим. Нисам имао никакво објашњење за тај осећај. Нисам тада испричао жени о овом искуству, но све време сам о томе размишљао. Бол није престајао. То вече је било као и свако друго: мало смо гледали телевизију и попричали, а ја сам затим отишао у атеље да сликам. Бавим се сликарством и мој атеље је дозидан уз кућу. У њему понекад спавам, ако се деси да сликам до касно у ноћ. Те вечери сам безуспешно покушавао да наставим са сликањем на платну које сам био започео, па пошто нисам могао да сликам, отишао сам на спавање.

Те ноћи, у три сата ујутро, пробудило ме је нечије присуство у соби. Било је то присуство Чежње. Не знам како бих другачије да га назовем. Забринуо сам се: да није неко провалио у кућу? Устао сам из кревета и проверио све собе. Осим моје жене и мене, у кући није било никога. Пошто сам се сасвим разбудио, одлучио сам да мало медитирам, па сам отишао пред "олтар" у свом атељеу. Медитирао сам нешто мало више од пола сата, а затим се вратио у кревет. Следећег јутра сам проверио сва врата и прозоре, и прегледао кућу, не бих ли пронашао нешто чиме бих објаснио "присуство". Домаће животиње нисмо држали. Упитао сам Дајану да ли је можда претходне ноћи устајала и улазила у атеље. Одговорила ми је да је читаву ноћ чврсто спавала. Упитала ме је да ли се можда нешто десило. Нисам јој ништа рекао о "Присуству" које сам осетио. Нисам хтео да је плашим, а нисам желео да помисли да сам полудео.

Следеће ноћи ме је нешто опет пробудило. Нисам у стању тачно да опишем како сам се осећао, осим да поновим да је то било исто оно "Присуство Чежње", као и претходне ноћи. Опет сам осетио бол у унутрашњости свога бића. Чезнуо сам за нечим што ни сам не умем да опишем. Никаквих халуцинација нити виђења нисам имао, ништа необично нисам чуо, но ипак, постојало је неумитно осећање да ме је неко или нешто привало и на тај начин пробудило. Осећао сам унутрашњи бол и чезнуо за нечим што нисам могао себи ни да објасним. Било је то као да се налазим милионима километара далеко од свога дома. Овде морам да напоменем да смо дотле живели сасвим срећно. Жена и ја смо се и после 25 година брака волели. Обоје смо били уметници, прилично успешни у своме послу. Имали смо кућицу са баштом у малом приморском месту близу Сан Франциска, где нам је било веома лепо. Имао сам дивног духовног учитеља и био сам веома привржен будизму. Здравље ме је, упркос вишку килограма, добро служило. Све у свему, водио сам сређен живот, без већих проблема. У мом животу није било нечега чиме би могла да се објасне новонастала осећања чежње која су ме пратила. Осећао сам се као заљубљени младић и никако нисам могао да зауставим то осећање бола, чежње и опште збуњености. Све је почело онда када сам изустио оне речи: "Недостаје ми Исус..." Ипак, чинило ми се невероватним да су те речи могле бити узрок толиког мог бола. Свакако је нешто друго било посреди, али ја и даље нисам знао шта. Покушао сам да читаву ствар рационално анализирам, чак сам саставио и списак могућих разлога, мотива и догађаја који су евентуално могли да изазову такву чежњу у мени. Међутим, ништа на том списку није представљало прави одговор на питање због чега се у мени јавило то необјашњиво осећање чежње, а још мање је објашњавало осећање нечијег присуства у мојој соби ноћу.

Сваке ноћи у току недељу дана сам се, као на позив, будио у три сата ујутру. Почео сам помало и да се плашим. Нисам могао себи да објасним шта ми се догађа, нити сам имао представе како би требало да се поставим. Никада тако нешто нисам искусио. Понадао сам се да ће ме мој учитељ просветлити, да ће ми објаснити шта се то дешава са мном и дати ми упутства шта да радим. Ако ико зна шта се то са мном дешава, то је свакако мој учитељ. Позвао сам га телефоном чак у Велс и испричао му о свом чудноватом искуству од претходних дана, све по редоследу догађања. Учитељ ми је тада саопштио име једног од тибетанских "божанстава" и рекао ми да га призивам. Такође ми је дао и мантру коју је требало да понављам ради призивања тог "божанства". Рекао ми је да понављам мантру и редовно обављам све ритуале и духовне вежбе које ми је задао.

Те ноћи, опет ме је пробудило осећање "присуства". Одмах сам отишао пред свој "олтар" и упалио штапиће. Пре но што ћу призвати име "божанства" које ми је учитељ рекао и пре изговарања мантре, провео сам неко време у медитацији. У соби је владала дубока тишина и савршени мир. Тада сам призвао име "Свесног Бића" (тако се у грани будизма коју сам практиковао зове "божанство"), онако како ме је учитељ упутио. На моје запрепашћење, чух глас који рече: "Ја нисам тај". Нисам могао да одредим одакле је глас дошао. Знам само да је глас звучао као да је мој, али ја знам поуздано да те речи нисам изговорио. Сада не знам да ли сам тај глас чуо у себи, или је он дошао до мене споља, али могу да тврдим са сигурношћу да је јасно изговорио речи: "Ја нисам тај". Ово ме је веома уздрмало. Седео сам тако, потпуно збуњен, и ћутао. Касније сам устао и изашао напоље. Могло је бити негде око 3:30 ујутро. Над океаном се једва назирао месец. Сео сам на степенице од куће и почео да плачем. Унутарњи бол и чежња не само да нису нестали, него су постали неиздрживи. Учинило ми се да губим памет. Знао сам да се нешто веома велико дешава, али нисам знао шта. Исплакао сам се као никад до тада. Коначно, подигао сам главу и упитао: "Ко си ти?"

У тренутку када сам изговорио ове речи, нешто се невероватно догодило. Најпре, молим да схватите да ја немам никакав осећај да ли је ово што ћу рећи умесно или није. Такође, немам начина да објасним како или због чега се догодило то што се догодило. Моја ограниченост је велика. Када сам, дакле, изговорио те речи, наједном ме је испунила нека блага светлост. Ту светлост нисам могао да видим на уобичајен начин, али ме је она целог испунила. Не умем да опишем нити да објасним просветљење које ми је собом донела. Но, знам сасвим поуздано да је та Светлост ушла у мене и да ме познаје. Звучи немогуће, али тако сам осећао. Не само што та Светлост ознаје мене, Мајлса, прзницу и намћора, већ ме и истински воли. Нека ми се опрости на смелости што овако нешто говорим, али ја сам тако осећао. Немам начина да докажем да је то истина. Тада нисам знао ни како да назовем ту Светлост. Тешко ми је било да изговорим реч Бог или Христос, но ипак, осећао сам да има неке везе са Богом и Словом Божијим. Нисам могао да изговорим те речи јер су ми тада изгледале пуен свега онога чега сам се одрекао, напустивши протестантизам свог детињства. Мада нисам могао да изговорим ту реч, осећао сам као да се у мени нешто преломило, и да је то "нешто" била љубав, Божанска Љубав, Љубав која ме је посетила, која као да ме је дозивала по имену док је улазила у мене. А, опет, као да је одувек пребивала у мени та Љубав, само што је ја нисам био свестан. Када би било начина да све ово искажем на јаснији и разумљивији начин, верујте да бих то учинио, али не могу.

Пао сам на колена и остао да лежим на земљи неко време. Не знамколико сам дуго тако лежао, но после извесног времена, вратио сам се на степенице и поново заплакао. Речи су се губиле док је Светлост улазила у мене и ја сам осетио у себи познање које се рађа из Љубави. Знао сам да ме Бог воли, а нисам могао да изговорим реч Бог. Знао сам и да ме Христос воли, но нисам ни ту реч могао да изговорим. Практикујући будизам, дошао сам до извесних сазнања, неколико пута сам у неком магновењу успео да ухватим "целину", но никада ми се није овако нешто догодило. Горео сам изнутра Љубављу и познањем Светлости. Наравно, то није био пламен у правом смислу, ништа што би се могло опипати или видети, али ја сам ипак осећао како изнутра сијам. Не знам да ли је то Бог чезнуо за мном или ја за Њим; као да смо се сусрели негде у тој снажној чежњи. По први пут је чежња представљала опит Божијег присуства и мог односа према Њему. Док сам се бавио будизмом, често смо разговарали о проналажењу самосвести у обичним животним ситуацијама. Мени се чинило да се сва моја свест преточила у чежњу за Богом, Који је Светлост и Љубав, и у Његову чежњу за мном. По први пут у животу сам осетио Божанску Љубав, Љубав која зна моје име. Не знам колико сам дуго седео тако на степеништу. Мислим да је почело да свиће, али не знам када сам ушао у кућу. Сигуран сам да сам после извесног времена заспао, али не могу тачно да кажем када се то догодило. Знам само да сам био потпуно обучен када сам се пробудио.

Тога јутра сам испричао жени шта ми се догодило. Рекао сам јој да је у мене ушла Светлост Која зна моје име. Другачије нисам умео да јој објасним. И даље, док сам јој описивао шта ме је снашло, нисам био у стању да изговорим реч Бог или Христос. Наравно, жена ме је, као права Американка, упитала да нисам случајно мало више попио, на шта смо се обоје насмејали. Обоје смо врло добро знали да тако нешто није могуће, пошто, у грани будизма којој сам припадао, алкохол, па чак ни пушење, није било дозвољено. Ипак, саслушала ме је док сам јој причао о детаљима свог доживљаја. Тада сам схватио да се све у мом животу променило. У мој живот је ушла Љубав и све у шта сам до тада веровао се срушило. Мој учитељ је био атеиста, а будизам у коме ме је подучавао свакако није трпео идеју о Богу као Творцу или Извору Љубави. У разговорима са учитељем било је речи о мудрости и самилости, о доброти и самосвести, али реч "љубав" скоро да се никада није помињала, поготово не у смислу Божанске Љубави. Моја жена је била видно узнемирена. Премда смо се шалили и смејали на све то, осећала је да се у мени све променило. Она, као ни ја, није могла да предвиди куда би све то могло да ме одведе. До тада је све у нашем животу било прилично стабилно и мирно, а сада је наш живот претио да се промени.

Оног дана када ме је прожела Светлост Која зна моје име, у мени се зачело сазнање о стварима о којима до тада нисам имао појма. Осетио сам личносну Љубав са Извора и то искуство је било посве различито од свега што сам до тада доживео. Био сам збуњен: због чега не могу да изговорим речи Бог и Христос? Плашила ме је помисао да се ради о Богу, тј. о Христу, а с друге стране, осећао сам да је то могуће, да ме је прожела Љубав Христова. Можда ме је било и стид да тако нешто кажем. Ни једног тренутка нисам желео да будем хришћанин, ја који сам годинама хришћане сврставао у категорију "будала" и "дволичњака". Мада сам као будиста временом то превазишао и стекао мало више самилости према људима, па и према хришћанима, нисам ни помишљао да постанем хришћанин, нити сам икада осетио и најмању жељу да истражујем путеве Хришћанства. Ипак, мисао о постојању Бога ме никада није напустила, премда ми је учитељ говорио да морам да рашчистим са осећањем да је Бог крив за многе ствари у мом животу и да, ако желим да узрастам духовно, морам да престанем да Га кривим. Био је у праву.

И тако, сада се један нови свет отварао пред мојим очима, док се други рушио. Заклетва коју сам положио када сам инициран у будизам важила је доживотно. Био сам доживотно везан за свог учитеља и за своју веру. Али, сада је преда мном стајала непобитна чињеница да постоји Творац Љубави, Извор Љубави и Дух Љубави, коју мој будизам није могао да објасни, а коју моје доживљено искуство није могло да оповргне. Сећам се, тада сам се борио сам са собом. Тражио сам неки оквир у који бих могао да сместим свој доживљај љубави. Чињеница да је мој учитељ атеиста искључивала је могућност његовог правилног разумевања стварности која је у мени изгледала ограничено и непотпуно, као уосталом и поуке мог учитеља. Знао сам тада да мој учитељ греши у погледу Бога. Но, нисам знао шта ми је чинити.

Мој акупунктуриста, Пантелејмон Дејвид Вокер је члан Православне цркве у Америци. Са њим сам често за време терапије разговорао о будизму и хришћанству. Убрзо после ових догађаја, имао сам заказану терапију код њега. Пошто смо се поздравили, прућио ми је једну књигу и рекао: "Имам за тебе нешто што мислим да ће ти се допасти". Наслов књиге је био: "Христос, вечни Тао", а аутор јеромонах Дамаскин. Књига је приказивала Христа као пуноћу благодати и Истине, а Православље као испуњење свега онога што људи иначе траже у источним религијама и философији. Те ноћи сам почео да читам књигу и скоро да нисам читаве ноћи заспао. Наставио сам да је читам. Књига ми је пружила жељени оквиру који сам сада могао да сместим свој доживљај Светлости Која зна моје име. Веровао сам тада да постоји Извор Љубави, но и даље нисам био у стању да тај Извор назовем Духом Светим. Пошто сам Хришћанство одбацио још у детињству, те речи никако нису могле да избију на површину.

Дејвид ми је предложио да одем у једну од парохија Америчке Православне Цркве у Сан Франциску. Та ми се идеја није допадала јер се косила са мојом давнашњом одлуком да занавек оставим Хришћанство. Сматрао сам да ми је потребно нешто што није везано ни за какву "институцију". Најмање сам од свега желео да се вежем за било коју цркву. Сем тога, зар нисам и даље будиста? Зашто ме сада све упућује на то да треба да пригрлим другу веру, још уз то хришћанску? Био сам обавезан, због заклетве коју сам положио, да останем веран свом учитељу и будистичкој мисли. Никакво чепркање по другој религији није долазило у обзир. Ипак, будизам није имао одговор на мој искуствени догађај, за који сам знао да има везе са Богом. Био сам и један посве сигуран у то да је доживљај Светлости Која зна моје име сасвим истинит и стваран. Мој учитељ је говорио да Бога нема, а ја зацело знам да сам лично доживео Божанску Љубав. Опирао сам се, дакле, идеји да пођем у неку од хришћанских цркава, но ипак, Православље је, како ми се чинило, поседовало вековну традицију самосагледавања, као и начин да се појединац преобрази у односу на Божанско. Књигом јеромонаха Дамаскина преда мном се отворила могућност да сагледам једну традицију која је другачија и дубља од било које друге хришћанске традиције за коју знам.

Стога сам позвао телефоном Саборни храм Свете Тројице у Сан Франциску, као што ми је Дејвид предложио. Када се човек са тешким руским нагласком јавио с друге стране жице, упитао сам га да ли се службе одвијају на енглеском, на шта ми је он одговорио: "На јако лошем енглеском!" Допао ми се овај смисао за хумор. Записао сам време почетка службе и захвалио се.

Једне недеље у фебруару, устао сам, обукао се и саопштио жени да идем у цркву. Била је пренеражена. "Шта?!" – узвикнула је. "Знам. Ништа ме не питај. Вратићу се ускоро". Падала је киша и улице су биле скоро сасвим празне. Довезао сам се до Сан Франциска и сетио се да сам некада давно виђао у центру града плаво кубе руске црквице. Потражио сам улицу Грин, у којој се налази Храм Свете Тројице и ускоро угледао куполу са крстом. У том делу града је веома тешко наћи место за паркирање. Док сам се приближавао цркви, тражећи место, одлучио сам да одем у најближи Мекдоналдс ако не нађем место за паркинг. Само што сам то изрекао у себи, један аутомобил је кренуо са паркиралишта, ослободивши једно. "Добро, добро, идем", рекао сам у себи. Био је то 7. фебруар 1999. године. Тада то још нисам знао, али та недеља је била Недеља о блудном сину.

У тантри се обилно користе сва чула како би се човеку отворила свест и како би се полако опустио у природно стање сопственог просветљења. Тога дана, када сам ушао у цркву, осећао сам како сва моја чула упијају светлост и мирисе. Већ на вратима цркве сусрели су ме неки парохијани и домаћински увели у храм. Када сам упитан да ли сам Православац, брзо сам, и по свој прилици грубо, одговорио да сам будиста. Стајао сам у самом дну храма и посматрао шта се догађа. Када је почела Литургија, појање и читање је испунило читав простор исто колико и светлост и миомириси. Чинило се као да је читава служба празник чула. Било је истовремено дивно и застрашујуће. Све у свему, осећао сам да сам на безбедном, само да није тог свеприсутног Хришћанства... Након службе, позвали су ме на ручак. Прихватио сам. За ручком се водио интересантан и пријатан разговор, а неколицина парохијана је чак показивала интересовање за будизам. Када сам отишао оданде, чинило ми се да сам пронашао нову врсту Хришћанства, која се свакако много разликовала од Хришћанства које сам познавао као дете.

Следеће недеље сам поново дошао на Литургију. Ускоро сам почео да посећујем и вечерње службе. Био сам изненађен читањем и појањем на тим службама. Никада нисам чуо да читава богословска наука може да се изрази у песми. Временом сам све више схватао да је Православље Хришћанство које је дубље и шире од онога како сам га до тада схватао. Чуо сам да се у службама помиње Светлост и схватио да та Светлост веома личи на мој доживљај Светлости Која зна моје име. Чуо сам чак и молитву у којој се каже да нас у тој Светлости љуби Бог Отац, Бог Реч и Бог Дух Свети. Више се нисам опирао речима као што су Бог и Христос. С друге стране, моја жена и наши пријатељи су се осећали веома нелагодно када бих користио ове речи пред њима. Моји рођаци су занемели када су чули да одлазим у цркву, још уз то и Православну. И даље сам се састајао са својом групом будиста. Знао сам, међутим, да ћу морати озбиљно да поразговарам са учитељем када буде дошао да нас посети у марту месецу. Осећао сам се као да сам га, на неки начин, изневерио тиме што одлазим у цркву и то ми се није ни мало допадало. Ипак, морао сам да се потрудим да схватим шта ми се то догађа и чинило ми се да ми црква нуди неке одговоре, што није био случај са мојим учитељем.

Књига оца Дамаскина је била катализатор моје жеље да сазнам нешто више о Хришћанству, а мој живот у цркву се одвијао као по природном следу догађаја од тренутка када сам прочитао ту књигу. Што сам више одлазио на службе, то сам више осећао да бих тамо могао да опстанем као Хришћанин, мада и даље ту реч нисам користио. И даље сам јој се опирао, зазирао од ње, титрао на самој ивици Хришћанства, кријући се у сенци свећа. Имао сам отпор према метанијама које су парохијани чинили и према знамењу крста. Био сам, ипак, и даље будиста. У цркви сам био само посетилац. То ми је пружало могућност да и даље "истражујем", али да се не обавезујем ни на шта. Једне вечери, пришла ми је матушка Варвара, свештеникова супруга, и упитала ме да ли желим да научим како да се прекрстим. Изненадио сам самог себе, одговоривши потврдно. Знам да ово звучи чудно, али када сам се прекрстио, осетио сам разлику. Почео сам да посматрам себе другачијим очима. Био је то први гест који сам учинио јавно, гест који је говорио о мом новостеченом поверењу у Хришћанство. Био је то један тако једноставан гест, који је за мене ипак представљао први корак ка прихватању Хришћанства, знак да сам почео да се "облачим у Христа".

Одрастао сам у атмосфери непријатељства према "папистима". Мој отац је био лутеран, сав огрезао у мржњи према римокатолицима. То непријатељство је и даље постојало у мени, али те вечери, када сам се прекрстио, наставио сам да то чиним и на другим службама. Наставио сам да тражим одговоре на своја питања у Православљу, као и други облик молитве. У грани будизма коју сам упражњавао, Ваџрајани, ученик види у свом учитељу биће које је достигло просветљење и које га води на путу просветљења. Ученик се клања до земље пред својим учитељем у знак савршеног поштовања и у знак тоталне зависности од њега на том путу самопознања и самосвести. Пред својим учитељем сам се клањао без двоумљења. У Православној цркви, верници се клањају Светој Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу, као и Божијим светитељима. Нисам хтео да се клањам. Ни сам нисам разумео  откуда толика тврдоглавост код мене по том питању, иако сам и тада добро схватао да је бесмислено клањати се пред учитељем, а не клањати се пред Богом. Тада ми је, изгледа, било лакше да верујем човеку него Богу. И тако, осењивао сам се знаком крста, али нисам метанисао. Бог ме је дословно извукао из кревета и позвао по имену на најјаснији могући начин, дао ми да опитно, на својој кожи, осетим Светлост и Љубав, а ја и даље, у својој гордости и тврдоглавости, нисам желео да Му узвратим поштовањем. Био сам упоран: нисам хтео да се поклоним пред Богом. Нешто се у мени и даље жестоко опирало Христовом позиву и позиву Његове Цркве.

Велики и Часни пост је време дубоког самоиспитивања. Читава Црква тада започиње заједничко путовање са Христом ка Јерусалиму. Свих 40 дана поста су као космичка драма у времену. Управо тај доживљај времена у будизму никада нисам окусио. У Православљу, нарочито приликом дугих богослужења, време као да нестаје у времену. Док сам био будиста, навикао сам на дуготрајне ритуале. Понекад ми се чинило, док сам их вршио, да време брже пролази. Ипак, нисам никада доживео вечност у времену. У Православној цркви су службе, а нарочито Литургија, имале неку ванвременску димензију. Свака реч о изгубљености у животним неприликама односила се на мене. Љубав ме је дотакла, но ја сам и даље био изгубљен. Сваки пут бих одлазио са службе са помишљу да бих све што сам тога дана или те вечери чуо, могао и сам да кажем, само када бих умео. Препуштао сам се појању, слушао како хор поје моја осећања, и у речима које је чтец читао налазио сам своју Љубав. Када смо већ дубоко зашли у Велики пост, почео сам да доживљавам време у Цркви као никада до тада. Премда сам, ка будиста, умео да медириам сатима и мада сам проводио читаве седмице ћутећи, изолован од света, време никада није достизало ту пуноћу, никада није дотицало вечност. Великопосна богослужења су учинила да сам почео да се мењам.

Једне вечери, док је још трајао Велики пост, колена су ми се сама савила. Затекао сам себе на коленима пред Богом. Осећао сам се ужасно што сам се тако дуго опирао томе, у својој гордости. Све је у мени сведочило о Христовој неизрецивој Љубави, а ја сам јој се опирао. У тренутку када сам челом дотакао под цркве, Бог ми је сломио срце. Зајецао сам... Отац Виктор је чуо моје јецаје, док је кадио иконе. Нисам могао да се зауставим. Било ми је непријатно. Осећао сам да сам изложен погледима свих парохијана са којима сам недељама долазио у исту цркву и који су ме посматрали док сам се, у својој гордости и охолости, опирао. Гледали су ме како се опирем и док сам се осењивао знаком крста. Сада ме гледају како приклањам колена и главу. Гледају ме као плачем, сломљеног срца. Да, Бог ми је, тог тренутка, сломио срце. Могао бих, чини ми се, тачно да покажем прстом на место где се то догодило. Прво је ушао у мене, као Светлост. Онда ми је сломио срце. Боље од овога не могу да се изразим. Сломио је моју охолост и гордост, и усамљенички живот који сам до тада водио више није био могућ за мене. Дао ми је да окусим вечност у времену, а ја нисам био достојан ни мрвице онога што ми је пружио. Онда ми је сломио срце, укротио ме Својом Љубављу. Осећам се као просјак. И јесам просјак...

Сада су вечерње службе постале дуже, учесталије и обимније. Жена ми се љутила што стално одлазим од куће и често смо се препирали. Нисам код ње наилазио на разумевање и подршку на путу који сам изабрао да следим. Сви моји пријатељи су сматрали да сам полудео. Чланови будистичке групе, са којом сам се састајао, нису ни знали за моје одласке у цркву. Што ме је више привлачила Црква, то су јаче биле силе које су ме одвлачиле од ње. Дволичност и противуречност мог присуства у Цркви као будисте биле су очигледне чак и мени. Ипак, тек сам тог тренутка схватио да ми више нема повратка. Био сам "заљубљен" и морао сам бити што је могуће ближе Извору Љубави. Мислим да сам се неко време чак понашао помало сумануто. Осећање чежње ме није напуштало, чак се, како је одмицао Велики пост, и продубљивало. Плакао сам за сваку ситницу. Једном сам, тако, ишао улицом и угледао старији брачни пар како се држи за руке, а очи су ми се напуниле сузама. На Литургији, када бих чуо како се оглашавају звона пред заједничко изговарање Символа вере, морао сам да окренем главу у страну да ме људи не би видели како плачем. Прешао сам да стојим у углу храма јер ми је било непријатно. Из тог угла се слабије чуо хор, но ја сам се осећао као просјак који је дошао да се огреје крај уличне ватре.

Написао сам писмо оцу Дамаскину, који живи на Аљасци, и оцу Виктору Соколову, ректору Богословије Свете Тројице, и испричао им шта ми се догађа. Писао сам им о својој потреби да сазнам више о Православној вери. Отац Дамаскин ми је одговорио дивним писмом, у коме ме је соколио да истрајем у свом трагању. Веома ме је дирнула његова доброта. Такође, замолио сам оца Виктора да ме прими на разговор.

Пошто сам знао да мој учитељ ускоро долази, позвао сам и њега да га замолим да одвоји мало времена за мене. Напомињем да сам већ тада погазио своју заклетву према њему, не само због тога што сам направио корак ка Хришћанству, већ зато што нисам веровао да он може да разуме мој доживљај Светлости Која зна моје име. Пошто је мој учитељ био атеиста, било ми је јасно да ће он унапред одбацити суштину мог доживљаја. То је био тренутак када сам раскинуо своју везу ученика и учитеља са њим. Ипак, у празнини која је остала за тим раскидом, пружила ми се могућност да себе отворим за деловање Духа Светога, да отворим део себе који је дуго био затворен, управо због послушности учитељу и учењима будизма. Будизам и моја приврженост учитељу представљали су једно време центар мог живота и ја сам се трудио, колико год сам могао, да то поштујем. Волео сам свог учитеља. Волим га и данас. Осећао сам тада велику одговорност, чак и обавезу, да на мистичан начин продужавам мисао и природну доброту бића и небића. То сам тада осећао као обавезу. Надам се да у мени и даље живи искрица која тако живо осећа доброту.

Састао сам се са учитељем. Замолио сам га да се повучемо у његову собу, како бисмо могли да останемо насамо. Знао сам да је тада осетио извесну нелагодност у мом држању. Испричао сам му све што ми се догодило, покушао да му до детаља објасним свој доживљај Светлости. Мислим да је схватио још тада да је мој доживљај био стваран, можда због тога што сам плакао. Поново сам се губио у тим сузама радости и страха. Плашио сам се што сечем грану која ме је до тада напајала духовно. Страх ме је било и због тога што сам тражио да изађем из тока енергије која је као река струјала космосом. Изашао сам из тока те реке, као бивши будиста. Сви моји "богови" били су ми одузети: моје представе о свести и самосвести, начин на који сам посматрао свет. Заштитници или "јидизам", са којима сам делио читав један свет, више нису били ту да ми помогну. Чудан је то био губитак, но ипак сам га осетио веома дубоко и снажно. Прилично грубо и напрасно сам га замолио да ме разреши заклетве. Те речи су просто провалиле из мене. Осећао сам се ужасно. Чудо сам свој глас како тражи да буде разрешен од заклетве, и то ми је личило на издају. Издао сам човека кога сам волео и који је волео мене, који ми је био духовни учитељ током читавих осам година. Знао сам да му тиме наносим бол, управо због тога што ме воли, и због тога што сам примио на себе обавезу да останем у овом енергетском ланцу док се сва бића у потпуности не ослободе. Моја заклетва је била нешто много више од пуког обећања датог њему као појединцу. Његов метод посматрања и поимања бића и светова, и енергије која их прожима, представљао је бит мога живота. У будизму постоје разни ланци, тзв. "сангхе", од којих сваки има своју космологију и начин поимања света, али сви имају заједничку основу: самилост и свест. Према томе, моје иступање из будистичке групе, ланца или "сангхе", јесте представљало много више од излажења из "кола".

Све је било веома тужно. Учитељ је рекао да ми даје годину дана, у току којих ћу бити ослобођен заклетве и за које ћу моћи да упознајем пут који нуди Православље. За то време, ако тако одлучим, могу да се вратим и поново узмем на себе заклетву. Учитељ је схватио да се у мени догодила нека велика промена, али нисам сигуран шта је тачно видео. Он се увек заузимао за доброту и самилост, увек се старао да у свакој животној неприлици створи довољно простора за деловање. Због тога сам га и волео и сматрао га добрим учитељем. Одговорио сам му да бих желео да упознам пут Православља што боље. Учитељ ми је рекао да је моја једина обавеза према њему сада да будем добар Хришћанин. Мислим да смо обојица плакали, ако ме осећање не вара. Но, можда сам плакао само ја. Отишао сам од њега у шоку. Имао сам осећај као да је неко у мојој близини умро, као да се догодила нека страшна, трагична несрећа, после које се све у једном магновењу променило. Доживео сам то као тренутак у коме се сусрећу сигурност и страх, тренутак у коме се нешто рађа, а нешто друго тоне и нестаје.

Возио сам се кући преко моста, када ми изненада дође мисао да се, иза дна те огромне туге која ме је сколила, налази увереност у исправност мог поступка. У тој тузи, блистало је сећање, у исти мах и горко и слатко, на Светлост Која зна моје име. Почео сам да се сећам свега, од оног дана када ме је нешто пробудило усред ноћи и када сам кренуо у потрагу за лоповима. Схватио сам да сам заборавио на Бога, да сам Га потиснуо из сећања, читавих 20 година. Бог ме је дословно пробудио, довео до капије и позвао ме да уђем. Сетио сам се дана када сам се први пут прекрстио, и оног тренутка када ми се коначно сломило срце. Понекад нас, тврдокорне глупане, Бог мора да тресне по глави, не бисмо ли се призвали памети. Док сам возио, био сам веома напет, али сам знао да ће све бити у реду. У средишту те страшне буре која је беснела однекуда се назирао мир, спокој. Сумња и раздирућа осећања бола и цепања представљали су само атмосферске прилике око сићушне, али ипак постојане, трунчице уверености у Божију Љубав. Требало је само да је не заборавим, да се стално сећам те трунчице у току читавог дана.

Када сам стигао кући, јавио сам оцу Виктору, путем електронске поште, да сам ослобођен обавезе према будизму и својих заклетви. Замолио сам га да ме прими, како би ми дао упутства за даљи живот. Наставио сам да одлазим на сва великопосна богослужења. Када је наступио празник Васкрсења, био сам потпуно исцрпљен. Био сам измучен, измрцварен и празан, само ме је однекуда, дубоко у мени, грејао трачак Светлости. За само неколико месеци, читав мој живот се преокренуо.

Састао сам се са оцем Виктором. Препоручио ми је неколико књига и бодрио ме да наставим да одлазим на богослужења. Рекао ми је да се после вечерње службе, у редовним интервалима, одржавају разговори и часови веронауке за одрасле. Отац Виктор је са мном разговарао веома срдачно. Не знајући, чак ми је понудио најбољи савет који се може упутити бившем будисти који тражи Истину у Хришћанству: "Чак и ако ништа немаш, то је управо оно што приносиш Богу – ништа!" Тог тренутка ми је Бог показао изобиље које нам је дато у овоме свету, а отац Виктор ми је помогао да то увидим. Схватио сам да све може да се принесе Богу као мала жртва: могу да му принесем своју тугу, жалост, гнев и неповерљивост. Неког другог дана бих могао да му принесем трачак радости и мрвицу среће. За мене је ово било од велике важности. Не знам да ли је отац Виктор поновио нечије речи или су оне биле његове, али то није ни важно: његове речи су остале са мном. Од тада ми се ни једном није догодило да немам шта да принесем Богу.

Што сам се више приближавао Цркви, то је код куће све више расла напетост. Недостајао сам својој жени, која се није много потрудила да то сакрије. Након 23 године брака, знала је да јој не би много помогло да крије своја осећања од мене – сувише сам неосетљив да бих то приметио. Најтеже ми је пао разлаз са драгим пријатељима из будистичке групе, којој сам раније припадао. Претходно сам замолио учитеља да ми дозволи да испричам своју причу брату и сестри из групе који су ми били духовно најближи, како би знали тачно шта ми се догодило. Бојим се да ме нису уопште разумели. Нисмо говорили заједничким језиком, нити су били у стању да схвате мој доживљај Бога. Колико год сам се трудио да им на разне начине објасним шта ми се догодило, они су само видели погажену заклетву. Био је то веома тежак и болан разговор. Њихов гнев је био потврда оданости коју су гајили према нашем заједничком учитељу. Моја обавеза је била да наставим ланац "сангхе", а сада сам, прекинувши тај ланац издао и њих и учитеља. Ја сам, са своје стране, тешко прихватио чињеницу да у њиховом опхођењу према мени није било љубави. Са њима више не одржавам везу.

Крштен сам у Православној вери 23. маја 1999. године, у Саборном храму Свете Тројице. О томе шта за мене представља Света Тајна Крштења, пише у писму које сам написао оцу Виктору и које овде прилажем:

Драги оче Викторе,

данас се навршава четири месеца од када сам започео пут прихватања велике тајне постојања Бога и Његове неизрециве љубави према свакоме од нас. Свестан сам да сам толико незрео и да ми је све ово још увек толико ново, да постоји опасност да ћу, од силне радости коју сада осећам, помислити да знам ствари које заправо не знам. Ипак, данашњи дан је био предиван, просто чудесан. Благодарност коју данас ја осећам је непотпуна и бледа. Нити могу сада, нити ћу икада моћи да се испуним довољном благодарношћу према Богу, благодарношћу која би Му нешто значила. Мала је мора вера и ништавна, но данас се моја чаша прелила, моја благодарност се излила и преплавила све што ме окружује. Како бих, уопште, и могао да помислим да могу да узвратим Богу за све оно што ми је дао? Шта бих уопште могао да Му принесем? Мислим да никада нећу умети да речима изразим ово пролеће у мени. Но, када бих и могао нешто да принесем Богу на уздарје, то је данашњи дан. Стао бих пред Господа, преврнуо бих џепове своје душе и рекао: "Господе, молим Те, узми овај дан – то је најбоље од свега што имам".

Сузе ми се сливају низ лице. Моја жена стоји само корак даље од мене. Крајичком ока хватам њен поглед. Хор пева. Ви крећете ка мени. Све се одиграва као на успореном, ванвременском филму. Црква одише светлошћу. Посматрам крст на вашим грудима, сунчев зрак који се прелама на злату, бљештаву белину ваших одежди. Ваше речи одзвањају као звона. Ја само стојим, стојим на том прелепом месту. Око мене пуноћа какву никада нисам доживео, осећај да ме Бог познаје. Уверен сам у то свим својим бићем. Урвине мога срца, сва она мрачна, скривена, тескобна места која су читавог мог живота била затворена за Љубав, сада је додирнула Велика Самилост. Снег се топи. Ледени глечери се претварају у језера... Врата цркве су отворена и ветар се поиграва са завесама. На оду храма је круг топле светлости и у том кругу се вију честице прашине, које се пресавијају на сунцу. Оче Викторе, ово није "друга шанса", већ прва. Живот је за мене нешто ново, као што је и свет за мене нешто ново. Унутра у себи осећам чистоту. Чини ми се као да до сада никада нисам видео сунце. Погледи људи који стоје око мене, њихове очи, обриси усана док се осмехују, све ми изгледа чудесно. Начин на који јутарња светлост избија из њих, све је то предивно.

Вода ме је умила. Ко би икада рекао да ћу овако нешто моћи да изустим. Уље ме је осветило. Запечатило ме и учинило удом Тела ванвремене Цркве. Данашње крштење није никакав архетип, никаква симболична радња, никакав ритуал међу зидовима малене цркве у Сан Франциску. То је истинито искуство, то је стварност коју нам Бог свима дарује. Све у мени говори да је то истина.

Осећам Џонову руку на својој мишици, док ми помаже да уђем у Јордан. Видим Дајану како плаче на обали. Сећам се стуба светлости и Спаситељеве иконе иза Царских двери. Сећам се вашег гласа, сећам се како ме је Бог погрузио у воду, подигао ми главу, умио ме и подигао увис да покаже свету новорођено дете. Ви сте ме, оче, извели из реке. Мокра одећа ми се припила уз тело, одк сам вас чврсто држао за руку, обавијену епитрахиљем. У моме срцу зацарила се радост. Гледао сам осмехе људи који су били уз мене од оне далеке Недеље о блудном сину и бодрили ме да се вратим, да се увек враћам.

Увек се враћати: то је формула покајања, слободни пут повратка. То је био мој начин да се вратим и да се покајем, од оног тренутка када ми је Бог сломио срце. Ако желите, могу да вам покажем место у цркви, у нашој цркви, где ми је Бог сломио срце. Могу да вам покажем место где сам окрзнуо под рукавом од кошуље, пошто сам коначно приклонио колена и главу пред Њим, место са кога се уздигао мој први вапај ка Њему, место на којем сам одговорио на Његов позив. Како да одем на било које друго место? Ниједно друго место не могу назвати својим домом. Желим да увек пребивам ту, на месту где ми је Бог сломио срце.

Када сам приступио Чаши, вратио сам се у свој истински дом. Као дете сам се редовно причешћивао, али никада нисам учествовао у Евхаристији. Данас сам, благодаћу Божијом, први пут кушао Тело и Крв Господњу. За то не постоје речи: то је Тајна о којој не могу да говорим и пред којом немим. Осећам само безмерну благодарност и благодат, пред којом могу само смирено да ћутим. Коначно сам се вратио своме дому. Бог ме, из неког незнаног разлога, воли. Знам да је то истина. Воли ме као мене, као човека који има име. Он зна моје име! Он познаје моје срце, ум, сваки мишић и сваку ћелију, и воли ме. Бог зна сваку моју мисао, све моје страхове и сваки мој бол, али ме и даље воли, прихвата ме. То је највеће чудо од свега. Оче драги, данашњи дан је велики дар од Бога, и моје уздарје Њему. Осећам како сам убог и празан пред том чињеницом. Но, упркос празнини, пун сам Њега. Данас сам се испразнио, данас сам испуњен. Ваша рука је данас, оче, држала Господњу Чашу. Као служитељ Тела Христовог, дунули сте три пута на мене, умили сте ме, миропомазали сте ме. Нахранили ме и напојили, благодаћу коју сте од Њега примили. Но, Он је био Тај Који ме је данас испразнио од греха и напунио ме Својом Благодаћу. То је Тајна у којој смо данас заједно имали удела. Ви и ја, и сва она богоносна срца која заједно чине Тело Христово, Његову Цркву. То је био мој пут, наш пут, као заједнице у Христу.

Данас сам пробуђен водом, благодаћу и Љубављу Божијом. Данас сам миропомазан уљем. Данас сам обновљен, пронађен и призван, уз свецели опроштај грехова. Даровано ми је да примим Тајну која је изван граница мога ума. Велики сам грешник, али данас сам Духом Светим примљен у вашу заједницу и добио име у Цркви која постоји и која ће постојати у вечности. Све то данас приносим Богу. Оче, више немам речи. Осећам само благодарност, молитву и тишину... Лака вам ноћ. У Христу ваш, Нил.

 

(Аутор чланка је на крштењу добио име руског Светитеља из 15. века, Св. Нила Сорског. Текст је, 2001. године, објављен у часопису "Православна реч", у издању манастира Светог Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који се, у то време, још увек налазио под окриљем Српске Православне Цркве.)

 

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети цар Урош - петак, 15.децембар: Света Литургија у 8:00
Детињци - недеља, 17.децембар: Света Литургија у 9:00
Никољдан - уторак, 19.децембар: Света Литургија у 9:00
Освећење славских колача и жита: од 7:00
Божићни пост: од 28.новембра до 7.јануара
Исповест: свакога дана током и после јутрења, вечерње или бденија

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...