real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Вера и криза Штампај Е-пошта

 

Протојереј др Љубивоје Стојановић:

Криза као шанса за боље човекољубље

 

Главна тема свих промишљања и разговора у наше време је светска економска криза.

 

Не би било лоше то што се о томе размишља и разговара, штавише и добро је реално сагледавање чињеница у циљу тражења и налажења ваљаних решења, али није добро то што, под утиском овог разматрања, постајемо песимисти. Увећавамо своју себичност у страху од губитка, и све постаје сурова борба за опстанак. Свако види само себе, свој интерес и потребу, мерећи при том другога тим слабомеријем себичног интереса, не знајући да се на тај начин рашчовечује страхом и саможивошћу. Ништа не решава како треба, само увећава несигурност, и постаје самоме себи несносан. Нажалост, ово стање не желимо увек да сагледамо на прави начин, и уместо да тражимо решење, ми скоро увек покушавамо да другога прогласимо кривцем за све наше неуспехе. Сви су нам криви, од међународне заједнице до нашег првог комшије, само ми смо жртве. То у даљем току покреће одређене одбрамбене механизме, који убрзо постану сурови напади на другога и његову слободу и стваралаштво.

Тако нам све у животу постане само сурова борба против непостојећих непријатеља и, што је најтрагичније, не видимо да смо на тај начин сами себи највећи непријатељи. Расудимо своје мисли, жеље, намере и поступке, и уочићемо сав трагизам таквог стања. Не плашимо се унапред, и не одустајмо од добра у страху од другог и другачијег. Не дозволимо да нас било који догађај обезуми и обесмисли, тражимо у свему оно што је добро, и тако ћемо доћи до правог разлога за стваралачку неодустајност. Имаћемо снаге и воље да све променимо набоље, нећемо се предавати у страху и неизвесности, ствараћемо као одговорни и трезвени оптимисти.

 

ГДЕ ЈЕ БЛАГО НАШЕ, ТАМО ЈЕ И СРЦЕ НАШЕ

Само онда када човек разуме смисао живота, могуће је стварно напредовање у свему, и одговорно прихватање свих стања и ситуација. То није нимало лако, што и сами видимо у својој свакодневици. Много тога нам је нејасно, неприхватљиво и тешко, али ако себе изместимо из стања пасивног чекања и почнемо да стварамо видећемо како је све смислено и лепо. Разумемо да је потребно да стварамо и напредујемо, а не само да чекамо да нам се нешто догоди, за нас, а без нас. Дакле, само онда кад иступимо из стања пасивних посматрача и самодовољних чекача, и почнемо да промишљамо и стварамо, разумећемо смислену лепоту живота и постојања. Видећемо да нам је све поверено тако што треба да стваралачки промишљамо, а не само да примамо као готово решење. Јер, ако се предамо пасивном примању без стваралачке динамике, онда ризикујемо да изгубимо богодаровану слободу. Тада себични интерес диктира наше поступке, губимо снагу и предајемо се случају, самовољно се предајемо беживоту. Бог то не жели од нас, а ми се понекад тако понашамо. Посебно је трагично када верујући човек све своје покрете усмери тако, обесмишљавајући своју молитву, подвиг и наду нестваралачким празноверицама. То је оно говорење уснама, док срце ћути без пламене ревности. Таква вера се своди само на чекање и понизност, без имало правоверне сигурности. Заправо, на тај начин изостаје здрав однос и са Богом и са другим човеком, јер права вера је истовремено и вера у Бога и у човека. Несводива је на страх од казне и потребу за наградом, могућа је само као несебично себедавање. Није страх од већег, него је стално „умањивање" којим се сви истински „увећавамо". Када на овај начин разумемо Бога и себе, онда наше стваралаштво добија пуини смисао и праву меру. Тада веру доживљавамо као Божје и наше себедавање, а не као узимање за себе, знајући да се све мери непролазном радошћу, а не бројкама.


Бог нам се даје у вери, не прети нам и не присиљава нас, док ми понекад једни према другима другачије поступамо. Будући оптерећени сопственим незадовољством и многим себичностима, понекад иступамо из контекста вере тако што тражење и узимање само за себе стављамо у први план. То се увек окончава као неправедно стицање, које неминовно сужава окоглед до обневида, тако да не видимо ни Бога ни другога човека. Бројке и набрајања нам постају једина мера и смисао постојања, све друго је небитно. То опасно стање се додатно усложњава неспремношћу да се стане, једноставно нека чудесна прогресија саможивости нас разара до безизлаза. У јеванђелском контексту ово стање је означено као обеспућеност и изгубљеност, а човек на том беспућу је именован: неразумни богаташ. Не, дакле, вредни и разумни стваралац, него неразумни, јер је својим поступцима све обесмислио, и рад, и богатство, и живот. Ништа не види осим себе и својих прохтева, лако је стекао иметак, али тешко може да се ослободи од робовања иметку. Себе је потценио тим ропством, јер мисли да вреди онолико колико има. Самоме себи је небитан, јер му је једина мара шта и колико има. У ствари, нема ништа јер нема себе. Не, није овде проблем иметак, нити је добро проглашавати оно што је Божја творевина за нешто унапред зло. Проблем је однос човека према творевини, јер на овај начин богоблагословени господар твари постаје слуга створенога, тако што има идолопоклонички, а не стваралачки однос према створеним стварима. Њему не треба ни Бог, ни други човек, за њега је његов иметак све, и то тако што му приступа истовремено и потрошачки и идолопоклонички. Та „збрка у срцу", која потреса човекову унутрашњост, доводи до чудесних стања, посебно онда кад дође до одређених лишавања.

 

БЛАГОСЛОВЕНО БОГАТСТВО

Треба знати да богатство само по себи подразумева стваралаштво и благослов. Због тога не смемо да једнострано приступамо овом питању тумачећи погрешно поједнине јеванђелске одломке и наводе. Најпре треба рећи да је већ на почетку Бог благословио човека да „свему створеном да име", као и да „овлада земљом", радећи и чувајући је. Посматрајући у овом контексту послепадно стање човеково, где он „у зноју лица свога" обрађује земљу, видимо да је стваралаштво мера односа човека према свему створеном. И уз то стваралаштво неминовно иде и иметак и стицање богатства. Тако да речи о томе да је „лакше камили проћи кроз иглене уши него ли богатом спасти се", треба потпуније разумети. Овде се не говори о томе да Бог презире човеково стваралаштво и богатство, него је реч о томе да човек, будући оптерећен богатством и богаћењем, може да одступи од животне пуноће у произвођачко-потрошачку истрошеност. Дакле, Бог никога не одбацује унапред, човек се одваја од Бога под теретом сопствене несигурности; Бог не кажњава стваралаштво, него се ми трошимо свођењем свега у нагон за стицање, будући оптерећени сталним страхом од губитка и нестајања. Сви тако постајемо једни другима супарници и противници, а свима нама је Бог само партнер од кога нешто чекамо, па колико Он да, толико му љубави и вере узвратимо. Може ово некога збунити, може неко рећи да он то не чини, и добро је ако је тако, али размотримо мало боље све своје мисли, жеље и поступке. Шта ћемо видети? Нажалост, видећемо да смо у много чему ниспутили на беспуће сумње и бесмисао самоодржања, претварајући све у трагичну борбу за опстанак. Све смо свели на бројке и цифре, не видимо једни друге од тих сувишности, и сви смо под истим теретом, неко има више а неко мање богатства, код свих су неповерење и несигурност у истој мери велика оптерећења. Онда остаје отворено питање о томе ко је заиста богат, а ко сиромашан. Шта је мера једног и другог? Да ли иметак, или стање? Да ли се мери тиме ко мало има, а задовољан је, или ко има много или мало, свеједно, а незадовољан је? Засигурно је да је мера богатства стање слободне личности, никако то не могу бити цифре. Такође, нерад и нестваралаштво не могу бити добре мере, јер благословено богатство почива на раду и мудром управљању, са уважавањем другога и његовог стваралаштва и потреба.

 

СИРОМАШТВО СЕ НЕ МЕРИ ЏЕПОМ НЕГО СРЦЕМ

Погрешно је мислити да је сиромаштво само по себи благословено, што у даљем контексту доводи до закључка о томе да је рад нешто лоше и непотребно. Тако нешто не стоји, што нам сведочи апостол Павле кад каже: „Ако неко неће да ради, такав нека и не једе". Нема у овим речима нимало суровости, треба их посматрати као добар подстицај за стваралачку одговорност којом уважавамо другога и сами себе. Треба знати да човек својом делатношћу показује пуноћу вере у Бога и у себе, тако да је ленствовање одустајање од вере. Наравно, постоје ситуације у којима човек не може да се у потпуности оствари, када много тога не зависи од њега. То је, на пример, ово наше време кризе у којој на тржишту рада не постоји могућност радног ангажовања за многе професије. Ту је потребно да се покаже добра воља од стране оних који имају више могућности, али и оних који су директно угрожени, и ту су веома важни и потребни социјални програми. Нажалост, историја обилује лошим примерима оних који не знају шта ће са новцем. Што је најтрагичније, ти и такви људи су често несрећнији од оних који не знају шта ће без новца, јер они први су увек под страхом од губитка своте и у нагону увећавања, не виде никога и ништа осим свога конта и капитала. Нема ту много радости, страх је све потиснуо, и они су, и поред огромних цифара, увек у нултом стању. Да иронија буде већа, њихов стварни труд је додавање још једне нуле на конто, од хиљада до милиона, милијарди, билиона... Све нула до нуле, и увек мало и никад доста... Заправо, то је највеће и најтрагичније сиромаштво које обесмишљава добро стваралаштво, али то не значи да је свако стваралаштво грешно и погрешно. Такође не значи ни да је нерад мера живота, то никако, него показује бесмисао површности и једностарности стицања којим се троши животна смисленост. Није лако ускладити све ово, али је заиста могуће, само је потребно бити далеко од страха који угрожава добре релације. Потребно је успоставити добре стваралачке релације и сарађивати у добродетељи са свима, не остати у стању инетересног партнерства са Богом и другим човеком, јер се то увек у даљем току сведе на ривалство и супарништво. То даље покреће лењост и завист и доводи до сукоба са несагледивим последицама. То сведоче многи историјски догађаји до сада, све револуције и реформације где су бунт и подаништво потиснули кростост и неустрашивост као добре мере животног стваралаштва.

 

УЧИНИМО КОНКРЕТАН КОРАК ЈЕДНИ ПРЕМА ДРУГИМА,

И ЗАЈЕДНО ЋЕМО ДОЋИ ДО БОГА

Бити одговоран пред светињом и тајном живота, битно је и потребно. Само, треба знати да се одговорност делатно најбоље пројављује, неисцрпива је само бригом и сувишним старањем, посебно не ако то постане празна прича пуна осуђивања и страховања. Конкретно, уместо што сатима беспомоћно слушамо извештаје о стању у свету, имајући унапред спремне пресуде на рачун „криваца", покушајмо да решимо решиво. Не трошимо се на прозивке људи које реално никада нећемо срести, и не ликујмо над било чијим неуспехом или недаћом. Уместо тих бесмислених самоистрошења, покушајмо да решимо оно што можемо. Најпре, ослободимо се од страха само за себе и своје, покушајмо да уочавамо оно што је добро код другога, и отворимо се једни за друге. Убедимо себе да нам добродетељ буде мера за све, и то тако што ћемо добро чинити. Не будимо сурове судије, знајући реч Божју: „Како судите онако ће вам се и судити", и почнимо да промишљамо како помоћи другоме. Победимо у себи страх од живота, и не доживљавајмо једни друге као противнике, него као браћу и вечну сабраћу. Кренимо од најминималнијег: „Ваш сувишак нека буде нека буде за њихов недостатак", како бисмо разумели библијско саопштење: „Нећу ваше, хоћу вас". Тада ћемо себедавањем побеђивати све наше себичности и видећемо да не постоји криза која може да нас уплаши до безнађа. Сва добра настојања по мери стваралачке одговорности су потребна, само у свему треба бити разуман, поступан и истрајан. Не треба се губити у безнађу, увек треба имати добру наду и разумну меру за све, сходно народном казивању: „У добру се не узвиси, а у злу се не понизи". Такође, не треба чекати готова решења, потребно је дати све од себе са јасном вером да и сами можемо допринети бољитку. Није добро омаловажавати себе безнађем и мишљењем да све треба неко други да уради уместо нас. Тај пасивизам, у вери изражен као чекање неког догађаја или Божјег чуда, а у животу као очекивање решења од неког другог, треба непрестано превазилазити. На тај начин се вера утврђује, живот постаје садржајнији, ми смо одговорни и разумни у свему. Победили смо све страхове у себи и око себе, знајући да то нису добри животни садржаји и да увек испражњују све од смисла. Сигурни смо, али не самодовољни и саможиви до себичности и неосноване самоуверености. Видимо једни друге на прави начин и тако преовладавамо све могуће кризе, знајући да су нам потребни и јело и одело и многи други животни садржаји, али да је живот најпотпунији онда кад одговорним стваралачким оптимизмом побеђујемо све недостатке у себи и око себе.

Тек онда када сами у себи рашчистимо све ове недоумице, могуће је да препознамо и са уважавањем разумемо и прихватимо другога. Видимо да је пуноћа стваралачке радости онда кад се бринемо о потребама другога, трудећи се да разумемо његове жеље, ставове и разлоге. Кад нам не сметају разлике, па не завидимо бољим од себе и не презиремо срећније и богатије, нити омаловажавамо „лошије" од нас. То је прави пут живе вере, којим треба ићи непрестано се трудећи да „малим" чињењем узрастамо у благоверију. Ту је важно разумети другога и помоћи му са пуно разумевања и у безмерију љубави, где ништа не треба да обустави нашу добродететељ. Језиком јеванђеља речено, то је „гладнога нахранити, жеднога напојити, нагога оденути, болеснога и утамниченог посетити, немоћноме помоћи". Ништа лакше, рећи ће свако од нас, али у животу скоро сви ово превиђамо, иако мислимо да се тако нешто подразумева, па онда олако преко тога прелазимо чекајући да КРИЗА ПРОЂЕ, а она траје, троши нас, док ми чекамо, злопамтимо са злурадошћу и убеђењем о сопственој правичности. Кренимо од овог благословеног почетка, од најмањег, не оклевајући нимало. Већ смо закаснили, али Бог не мери као ми, чека стрпљиво и иде нам у сусрет... Дођимо себи и кренимо ка Дому Оца, Он нас чека да начини Велику Гозбу, где ће нас венчати прстеном богосиновства. Делатно нас чека и јавља нам се кроз испружене руке „малих", дајући свима нама Себе, учећи нас да кризе стварамо ми, а не шаље нам их Он. Знајући ово, преузмимо стваралачку одговорност и покренимо се набоље како би све било преображено из безнађа у здраву наду. Да, Бог нас не кажњава, ми се самолишавамо Његовог благослова; не игра се са нама одузимањем и ускраћивањем, ми једни друге повређујемо и омаловажавамо, једни другима ускраћујемо и одузимамо, ретко кад дајемо. Због тога сви који мисле да су „велики" треба да то своје стање потврде спремношћу на себедавање и бригом о другима. Дакле, свака криза је резултат нашег нестваралаштва, и ниједна криза није крај свега, него треба да буде шанса за преображај свих и свега набоље. Окренимо се око себе, сиђимо дубоко у себе и размотримо шта можемо да учинимо, не постављајмо једни другима тешке задатке, олакшавајмо једни другима животно бреме добрим поступањем. Успећемо, али делатним чињењем, а не чекањем да се нешто изненада догоди. Можда баш „чаша воде, парче хлеба, лепа реч..." све покрену. Само треба веровати и чинити без неделатног чекања да неко нешто помери чаробним штапићем. Све је у нашим рукама, а ми у наручју љубави Божје, где не треба да се успавамо, него да, загрејани тим вечним и неизмерним даром, и сами будемо делатна љубав. И све ће бити боље, и сви ћемо бити бољи, и свима ће бити заиста добро.

 

 

 

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Прво бденије - среда, 29.март: у 17:00
Друго бденије и Акатист Пресветој Богородици - петак, 31.март: у 17:00
Св.Симеон Дајбабски - субота, 1.април: Заупокојена Литургија у 7:30
Преподобни Оци убијени у ман.св.Саве Освећеног - 2.април: Св.Литургија у 9:00
Литургија пређеосвећених Дарова: средом и петком у 7:30

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...