real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Венчање у Цркви Штампај Е-пошта

 

У стара времена се чин зарука, односно припремни део службе венчања обављао у припрати, на истом месту где се обављала служба оглашавања пре крштења, зато што то још увек није сва пуноћа, то је припремни корак како би се двоје сјединили у једно, како би ступили у пуноћу црквену. Женик и невеста су долазили и стајали би у припрати једно поред другог; доносило се прстење или бурме које ће им касније бити дате; свештеник је излазио са свећама за женика и невесту; затим су их кадили односно указивало им се исто оно поштовање које се у богослужењу указује икони или свештенику који сликовито представља икону Христа, зато што је Црква у њима видела жив образ Божји, и овом образу је указивала част и кађење.

Даље свештеник изговара возглас: “Благословен Бог наш...” Како да не благослови Бога за то што су у свету, где је све разједињено, где је све напето, узајамно негирање, често непријатељство, два човека један другог заволели, једно у другом угледали вечну лепоту и одлучили да превазиђу, да савладају све што може да их раздваја, зато што су одлучили да постану јединствени, једна личност у два лица?! Како да не благодаримо Бога за то што се на земљи дешава такво чудо које нам тајанствено говори о томе да је разједињености дошао крај и да је јединство остварено?!

Затим се Црква моли: моли се за мир, који може да буде послат само са неба; моли се за спасење женика и невесте; моли се за мир целог света, за храм у којем се врши богослужење, и за све који су са свештеним страхом, са страхом Божјим, односно са трепетним срцем дошли. Црква се моли за женика и невесту – за то да им буде дата савршена љубав, љубав мирна, и помоћ од Бога, зато што ће их живот све време притискати, живот ће све време покушавати да раскине још увек крхко, несазрело јединство које је међу њима створено; Црква се моли да буду сачувани у једномислију, да имају једну жељу, једно срце, једно усмерење и да им буде дата чврста вера – узајамна вера, вера у Бога, вера у могућу победу, у савладавање свих тешкоћа које међу њима постоје или могу да се појаве око њих. Реч вера још означава и верност: да остану верни једно другом у правом пријатељству. Знате шта значи реч другарство. Друг је твоје "друго ја", како се говорило у стара времена, човек којег можеш да погледаш и да видиш у њему одраз себе самог, само чистог освећеног; да на известан начин видиш у њему своју лепоту, одражену у огледалу очију које воле, срца које воли. Црква се моли да им као резултат тога буде дат непорочан живот, частан брак. И још благодаримо Богу, Који је у свету где је све раздробљено, учинио ове људе јединственим у савезу њихове несавладиве љубави.  

У првој молитви коју свештеник изговара сећамо се Исаака и Ревеке. Зашто су они изабрани? Зато што је, како каже прича из Старог Завета (1 Мојс. 24), Авраам послао слугу у своју одавно напуштену домовину како би пронашао невесту за сина. И Бог му је обећао да ће му знаком показати кога да изабере. Зато је Ревека била Богом изабрана невеста за Исаака. И ми се молимо да у датом случају и женик и невеста буду једно за друга Богом изабрани, да осим тога што се једно другом свиђају, што имају исте укусе, што им се свиђа спољашњост оног другог, што их сроднима чини положај у свету, у друштву – да у основи њиховог сусрета буде нешто дубље. Бог овако каже: “Ево твоје невесте, ево твојега женика. Дајем ти овог човека за векове векова као предмет твоје љубави и тебе за предмет његове љубави...”

Даље ће нам у читању одломака из Светог Писма на служби венчања бити речено да невеста и женик треба да гледају једно на друго као што Христос гледа на Цркву и као што Црква гледа на Христа – свом љубављу, свим животом, свом тежњом. Ево због чега се овде помињу Ревека и Исаак. И свако од нас када бира женика и невесту мора да постави себи питање: "Зашто га бирам? Да ли по некаквим спољашњим, земаљским својствима или зато што се између нас догодило чудо?..."

Даље свештеник даје женику и невести прстење и они их мењају три пута као да три пута говоре: "Да, ја то озбиљно чиним, то није тренутни порив душе, то је промишљена радња..." И свештеник изговара: "Обручајетсја раб Божиј (раба Божија) рабје Божијеј (рабу Божију) том и том во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа". Овим се остварује први корак њиховог сједињења. Сада они стоје са свећама и са прстењем.

У стара времена људи често нису умели да пишу, већ су писмо или документ могли да потврде само печатом; и одлучујућу улогу је играо прстен на којем се налазио лични печат. Документ, запечаћен овим прстеном је био неоспоран. Управо овај прстен се помиње на служби зарука. Када је човек давао прстен другом човеку то је значило да му безгранично верује, да му поверава сав свој живот, своју част, своју имовину – све. И ево, када они који се венчавају размењују прстење (кажем баш размењују зато што свако од њих прво ставља прстен, и затим га три пута даје свом супружнику пре него што га остави на својој руци) – када супружници размене прстење они као да једно другом говоре: "Имам безусловно поверење у тебе, све ти верујем, себе ти поверавам..." И наравно, не може бити такве размене прстења међу људима који само формално улазе у брак или у брак без намере да граде заједнички живот од почетка до последњег дана.

Прстен је отац дао свом блудном сину у причи Господњој. Младић је отишао од куће одрекавши га се, и вратио се са покајањем. И отац га ни једном речју није прекорео. Угледавши га како се враћа у очинску кућу он му је сам пожурио у сусрет, загрлио га је, као да га теши: "Погрешио си, поступио си тако сурово када си отишао од мене, и од свог брата и од свих који су те волели, али су ти наша срца остала верна..." И он одмах позива своје слуге и каже: "Донесите сандале, донесите одећу коју је раније носио", и на крају му даје прстен. Самим тим отац каже сину: "Пошто си ми се вратио, пошто си показао да поново желиш да ми будеш веран син, не постављам ти чак ни питање о томе како си живео, ради чега си живео, примам те са свим поверењем, зато што ћеш прошавши кроз искуство патње, пошто су те преварили твоји другови који су желели да знају за тебе само док си био богат, сада бити веран до краја, веран нашој љубави, нашем пријатељству, нашем Богу..."

Тако говори отац, али такво значење има и сам прстен. Када супружници размењују прстење они управо обећавају једно другом да ће ако се било када нешто деси између њих, ако дође до свађе или чак и до неверства једног према другом, издаје, обмане, неистине, и ако се тај неко ко је преварио другог поново врати, ни за шта неће бити прекореван. Зато што ће се вратити и рећи: "Ево, дошао сам (дошла сам), да ли можеш да ме примиш или се твоје срце охладило, или је љубав према мени умрла?" – а одговор ће бити: "Наравно, дођи, наравно да те волим као што сам те раније волео! Моја љубав је некада била ликујућа радост; када си отишао (отишла), моја љубав је постала мучна бол, очекивање, чежња, - а сада је моја љубав поново постала ликујућа радост, светлија, дубља, радоснија, и сигурнија него што је била пре него што си отишао (отишла)..." Зато размењујући прстење супружници дају једно другом обећање верности и узајамног поверења – поверења које иде даље од било каквог неверства и било какве свађе; и то је тако предивно.

Пре него што кренемо даље желим да вам скренем пажњу на два израза у молитвама које се изговарају одмах после возгласа: "Благословено Царство Оца и Сина и Свјатаго Духа..." на почетку службе венчања. То су речи: савршена љубав и целомудреност.

О каквој љубави се овде говори? Сви ми кажемо да волимо једни друге, али ова реч покрива толико појмова и тако често изражава нека слаба, колебљива осећања и тренутна расположења. Али ево шта каже апостол Павле за истинску љубав. Указавши на то да људи имају разна призвања и разне дарове, он каже: "Старајте се пак за веће дарове; па ћу вам још бољи пут показати. Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1 Кор. 12, 31-13, 8)".

Зар то није изванредно? Зар не вреди живети ради такве љубави и за ту љубав? Не само у нади да ће се некада остварити, већ у сталној борби да управо таква љубав победи у свакоме од нас. Да, љубав рађа стрпљење, односно такву нежну, пажљиву топлину према другом, која омогућава да се претрпи све оно што он представља и све што због њега може да се деси. Љубав се не гневи: она је пажљива према ономе што се дешава у срцу, у души другог човека. Љубав у све верује: она је отворена за поверење, она није подозрива; она се свему нада: када све као да се руши нада гори јарким пламеном; љубав је у стању да спаси чак и пријатељске или љубавне односе који умиру. И љубав никада не престаје: чак ни када други престане да те воли, када се други одврати од тебе, љубав остаје љубав. Само, као што сам већ говорио, уместо да буде ликујућа, светкујућа радост ова љубав постаје састрадавање и оштра, понекад горка патња, крик душе: "Боже, спаси га! Он не зна шта чини!.."

И друга реч коју желим да поменем јесте целомудреност. Ми о целомудрености најчешће размишљамо у смислу телесних односа. Међутим, целомудреност наступа много пре него што почну било какви телесни односи између мужа и жене. Целомудреност се састоји у томе да погледавши другог човека човек у њему види ону лепоту коју је Бог у њега уткао, да види образ Божији, да види такву лепоту која се не може испрљати, да види човека у тој лепоти и да служи томе да ова лепота стално расте и да не буде ничим замрљана; целомудреност се састоји у томе да се са мудрошћу чува целовитост сопствене душе и душе другог човека. И у том смислу целомудреност лежи у основи брака, не само душевних односа, већ и телесног узајамног односа зато што она искључује грубост, глад и жеђ за телесним општењем и претвара само телесно општење у сједињење двоје људи са свештеним страхом, када сједињење тела представља завршетак оне љубави, оног јединства, које живи и гори у њиховим срцима и у животу. Целомудреност не само да је спојива са браком, целомудреност представља основу брака, када два човека могу међусобно да се гледају и да виде узајамну лепоту као светињу која им је поверена и коју морају не само да сачувају, већ и да доведу до потпуног савршенства.

* * *

На почетку службе венчања се молимо да Господ женику и невести да миран живот, дуге године живота, целомудреност, међусобну љубав у савезу мира и непропадљиви венац вечне славе; молимо се да благодат небеска сиђе на њих и да претвори – већ на земљи – људске односе у небеске. Један западни писац каже да разлика између верујућег и човека који не зна Бога треба да буде таква да може да се каже: "Једни личе на живе људе, а други на статуе које могу бити предивне, али којима недостаје живот. Верујући човек је човек у којег је ушао вечни божанствени живот". И молимо Бога да управо овај живот дâ онима који се венчавају: "Ти Сам, Владико, сада спусти руку Своју из светог обитавалишта Твог и споји (односно сједини) овог слугу Твог и ову слушкињу Твоју, сједини их у једномислију, венчај их у јединствено тело, даруј им плод утробе (односно децу), добру децу".

Сада приступамо самом венчању. Венчање, исто као и размена прстења, није просто обред. У стара времена сваки пут на празник – најобичнији породични или градски или државни празник људи су стављали на главу венце од цвећа. Сада се то практикује на црквеном венчању, на пример, код Грка који не носе на венчању позлаћене круне као ми, већ стављају на главу венце од живог цвећа. Међутим, осим тога венци имају и два друга значења.

У старој Русији су се на дан свог венчања невеста и женик називали кнез и кнегиња. Зашто? Зато што је у старом друштву човек док није био ожењен или док жена није била удата био члан своје породице и у свему је био под влашћу најстаријег у породици: било оца или деде. Тек када би се човек оженио постао би господар свог живота. Древна држава се састојала од савеза суверених, односно међусобно независних породица. Оне су биле слободне да бирају своју судбину. Сва питања су се решавала у договору, у узајамном разумевању, али је свака породица имала свој глас и своја права. И оног дана када се обавља венчање, ствара се, са тачке гледишта државности, у свести древних људи, нова јединица, суверена, пуноправна – у пуном смислу се дешава венчање на царство.

Међутим, ови венци имају и друго значење. Ма како људи да се воле, они живе у породици пуној проблема, задатака, тешкоћа, понекад опасности, понекад туге. И ево, постоје речи у Светом Писму: "Ко претрпи до краја спасиће се" (Мт. 24, 13). Живот захтева трпљење, постојаност; остваривање љубави, остваривање јединства, остваривање свог слободног царског стајања у друштву, све то захтева храброст, а понекад подвиг. Ми се молимо да дође време када ће се, издржавши искушења живота у свој његовој сложености, а не постоји ништа сложеније од остваривања савршене љубави – женик и невеста венчати у вечности венцима мучеништва. Ми мучеништво схватамо као страдање, али реч мучеништво (превод грчког "мартирион") пре свега не значи страдање, већ сведочанство. Мученик је онај ко сведочи пред целим светом о некој вредности, у датом случају – о љубави, о правди, о истини, о лепоти и неко ко се ни пред чим не зауставља како би ово сведочанство донео до оних људи којима је оно потребно. И, наравно, то значи да је истински сведок спреман да положи и свој живот како би његово сведочанстово дошло, како би заблистало, загрмело или тихо обавило топлином, нежношћу, радошћу и надом сву околину. И ми све младенце, сваког женика и сваку невесту позивамо да верују у љубав, да верују једно у друго са таквом снагом, са таквом дубином, да сведоче ма колико то да их кошта, о љубави, о јединству, о томе да истинска љубав може да победи све.

* * *

Даље у току службе венчања женик и невеста, сада већ венчани, слушају два одломка. Један је узет из Посланице светог апостола Павла Ефесцима, из последње главе. Прочитаћу га на руском језику зато што су га многи људи који долазе у цркву и који присуствују венчању чули на словенском језику који вероватно нису увек разумевали. "...захваљујући за све у име Господа нашега Исуса Христа Богу и Оцу; слушајући се међу собом у страху Божијему. Жене! слушајте своје мужеве као Господа. Јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је Спаситељ тијела. Но као што Црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему. Мужеви! љубите своје жене као што и Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу, да је освети очиствши је купањем воденијем у ријечи; да је метне преда Се славну Цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега, него да буде света и без мане. Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја тјелеса; јер који љуби своју жену себе самога љуби. Јер нико не омрзну кад на своје тијело, него га храни и грије, као и Господ Цркву. Јер смо уди тијела Његова, од меса Његова, и од костију Његовијех. Тога ради оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за Цркву. Али и ви сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји својега мужа". (Еф. 5, 20-33).

Ова посланица с једне стране говори о веома дубоким односима између Цркве и Христа. Христос је дошао на земљу да спаси човечанство; Бог је постао човек и ово спасење Он испуњава по цену Свог живота и Своје смрти. И то је прво о чему треба да размишљају мужеви када ступају у брак: њима Бог поверава крхко биће којем су рекли: "Волим те", и ова љубав треба да буде таква да муж буде спреман да жртвује све, сав свој живот због љубави према жени и својој деци. Муж је глава породице не зато што је мушкарац, већ зато што је симбол Христа и његова жена и деца могу да виде у њему овај образ (слику) односно слику безграничне предане љубави, љубави самопожртвоване, љубави која је спремна на све како би спасила, заштитила, нахранила, утешила, обрадовала, васпитала своју породицу. То сваки човек треба да има на уму. Олако мушкарац мисли да само због тога што је мушкарац има права на своју жену, над својом женом и над својом децом. То није истина. Ако он није образ Христа, нико му не дугује никакво поштовање, никакав страх, никакво послушање.

А жена је икона, образ Цркве. Црква као да има два лика. Она је невеста, која се радује због тога што је Бог воли, и што је заволео таквом љубављу која је показана у Христу. Али она је уједно (и то је слика коју даје апостол Павле у једној од својих посланица) невеста Агнеца, односно закланог Спаситеља. Она је невеста, она која је толико – тако дубоко, тако савршено заволела свог женика, да због непоколебљиве верности може све да остави, све да заборави од свега да се одвоји због љубави према њему и да иде за њим ма куда он да крене, ако је потребно, чак и на страдања, ако је потребно – на крст.

Видите да се у овој посланици не говори о господарењу мужа и потчињености жене, већ о таквој узајамној љубави која представља пожртвовану херојску љубав мужа на коју жена може да одговори исто таквом пожртвованом љубављу. То увек треба да имамо на уму зато што се пречесто овај одломак из Светог Писма лажно тумачи: понижавајући жену и узносећи мужа приказујући га као гордог господара.

После одломка из Апостола следи одломак из Јеванђеља по Јовану, сам почетак друге главе. Навешћу га на руском:

И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше Мати Исусова. А позван бјеше и Исус и ученици Његови на свадбу. И кад неста вина, рече Мати Исусова Њему: немају вина. Исус јој рече: што је Мени до Тебе, Жено? Још није дошао Мој час. Рече Мати Његова слугама: што год вам рече учините. А ондје бјеше шест воденијех судова од камена, постављенијех по обичају Јеврејскога чишћења, који узимаху по два или по три ведра. И рече им Исус: напуните судове воде. И напунише их до врха. И рече им: захватите сад и носите куму. И однесоше. А кад окуси кум од вина које је постало од воде, и не знадијаше откуда је (а слуге знадијаху које су захватиле воду), зовну кум женика, и рече му: сваки човјек најприје добро вино износи, а кад се опију онда рђавије; а ти си чувао добро вино дослије. Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској, и показа славу Своју; и ученици Његови вјероваше Га.” (Јн. 2, 1-11).

Желим да вам скренем пажњу на следеће. Христос је дошао на сиромашну свадбу. Људи су се окупили у малом селу, на неком салашу, дошли су гладни радости, - не жедни пића, наравно, већ пријатељства, светлости, топлине, нежности – и почео је сиромашан сеоски пир. Вероватно је врло брзо оно мало што је било припремљено поједено, и оно вино које је било донето попијено. И тада Мајка Божија обраћа пажњу Свог Божанственог Сина на то да је вино већ попијено. Шта је тиме желела да каже? Није ваљда да каже Свом Сину: "Ето, учини нешто да могу још да пију и да пију и да се напију да попадају под клупе", – није ваљда да је то желела? Не. Она је, наравно, видела да су њихова срца тако жељна радости, среће, оног осећања које омогућава да се забораве све тешкоће света, све што притиска, што угњетава; срца су још пуна жеље да се остане у царству ове љубави и женика и невесте, и да се созерцава небеско виђење нежности. И Христос Јој се обраћа питањем које многе смућује: "Што Мне и Тебје, Жено?" У неким преводима и у неким тумачења Отаца то гласи: "Шта је Мени до Тебе? Зашто Ми се управо Ти обраћаш тим питањем? Зар је то зато што сам Ја Твој Син и мислиш да имаш неку власт нада Мном? У том случају су наши односи само земаљски, телесни, у том случају Мој час, час небеских чуда још није дошао..." Мати Божија Му не одговара у том смислу: "Како то, зар Ја нисам Твоја Мајка?" И такође не одговара: "Зар Ја не знам да си Ти Син Божји?" Она се само обраћа људима око себе и на известан начин их чини саучесницима Своје вере; Она каже слугама: "Шта год да вам каже – учините..." Овим Она говори дејством, а не речима Свом Сину: "Ја знам ко си Ти, знам да си Ти Мој Син по телу и да си Ти Бог Који је сишао у свет ради спасења света, и зато Ти се не обраћам као Сину, већ као Свом Богу, Творцу, Промислитељу, Ономе Ко може да воли земљу до смрти"... И тада се дешава чудо зато што је Царство Божије дошло у свет кроз веру једног човека. Какву нам то лекцију даје о томе да и ми можемо – свако од нас – да отворимо врата за долазак Христа и да створимо ситуацију која ће Богу омогућити да, чинећи чудо, измени ситуацију пуну туге, незадовољства, и да од ње начини атмосферу пуну ликујуће, светкујуће радости!

Шта се даље дешава? – Све је веома занимљиво: да, слуге су захватиле вина, да, донеле су га домаћину, старом свату; али са нама остаје један веома важан догађај: то да је у том тренутку вера једног човека земаљске околности учинила небеским. И још нешто: једина заповест коју нам је дала Мати Божија јесте: "Ма шта да вам каже – учините..." Када вашој радости почне да се ближи крај, када већ осетите да сте једно другом дали све што сте могли да дате, да ништа ново не можете да кажете, да можете само да понављате: "Волим те", да не можете то да изразите на нов начин, тада дубоко ослушните оно што ће вам Он рећи и ма шта да вам каже, то учините; и тада ће вода обичног живота – сивило живота, његова безбојност, одједном заблистати. Сви смо ми понекад видели земљу покривену росом. Пре изласка сунца ово поље је сиво, чак и зеленило покривено овим капљицама воде као да тамни; и одједном је изашло сунце и све је заискрило, заблистало у дугиним бојама. Тако и живот који је изгубио сјај може да се претвори у светковину, да постане предиван само зато што смо Богу дали место у њему, он може да заблиста као ово поље, у свим бојама дуге и лепоте.

После читања Јеванђеља, као и на Литургији почиње кратка јектенија, односно кратак низ молитава у којима узносимо Богу своје молбе за младенце. Ово природно проистиче из читања Јеванђеља зато што нам свако читање Јеванђеља говори о томе да нам је заповеђена међусобна љубав, а међусобна љубав се увек за верујуће изражава у пламеној, срдачној молитви за оне које човек воли; и с друге стране, смисао молитве се састоји у томе да се живот младенаца учини достојним и да се на све начине подржи све оно племенито што у њима постоји. И ево, ова јектенија се посебно завршава молитвом Господњом "Оче наш". "Оче наш" је молитва Цркве, то је једина молитва коју нам је заповедио Господ, и она је изузетна по томе што када кажемо "Оче наш"; ми не говоримо само о нашем личном Оцу Небеском, и чак не о Оцу Небеском, Који је Отац свих нас који смо се овде окупили, већ и о Оцу Господа нашег Исуса Христа. Овим се укључујемо у тајну Спаситеља; како се каже на једном месту код апостола Павла "живот ваш је скривен са Христом у Богу" (Кол. 3, 3); и ову молитву као да узносимо из дубине Христове љубави, из дубине тајне јединства Спаситеља Христа с Небеским Оцем. Не могу сада детаљније да говорим о овој молитви, али треба да запамтимо да је то молитва која и Христа и нас сједињује у једној молби, у једном крику душе – с тим да све у нама буде достојно хришћанског призвања.

На брак се, као што сам говорио на самом почетку, гледа као на почетак Царства Божијег. И ова молитва је превасходно молитва за Царство Божије. Она даље цвета, цвета тако што женик и невеста пију из једне чаше. То је сећање на оно време када се венчање обављало за време Литургије и ова чаша је оно што је остало од древног обичаја: да се женик и невеста заједно причешћују. Од тада се чин развио. Ми дозвољавамо венчање не само за православне, већ и за верујуће инославне, који не могу заједно с православнима да се причесте из једне чаше и зато ова чаша симболизира, као издалека, причешћивање. А с друге стране, вероватно се сећате како се у стара времена говорило о томе да чаша која се пије представља људску судбину. И ево, "испити чашу до дна" – значи поделити судбину до самог дна, односно до дубина причесности. И женик и невеста управо тако постају причесници у овој чаши коју мало пре тога свештеник благосиља. Након тога их свештеник води око налоња на којем лежи Јеванђеље Христово. Они три пута обилазе око њега идући за свештеником. Број три у Старом Завету, као и у Новом, означава пуноћу времена. У постригу, као и на почетку венчања три пута се поставља питање: "Да ли хоћеш?!..." Први пут можеш бити затечен, други пут можеш да одговориш напола уверено, а трећи пут мораш да поступиш са савршеном сигурношћу. Тако се и овде женик и невеста три пута воде око налоња на којем лежи Јеванђеље; а Јеванђеље је с једне стране, реч Божија, она коју нам је Христос проповедао, а са друге стране оно је као икона, зато што се Христос назива Речју Божијом: Он треба да буде у центру оног пута које представља људски живот.

Сада се приближавамо крају службе венчања. Под руководством свештеника који носи крст и који обећава победу, женик и невеста су обишли налоњ на којем лежи свето Јеванђеље, изобржавајући тим трикратним обилажењем сав животни пут, у чијем центру ће бити Бог и Његово учење. Када стану на своја места са њих се са кратком молитвом скидају венци. Женик се обавезује да иде у свет и да извршава у истини заповести Божије, невеста – да се радује због свог мужа и да живи достојно заповести Господњих. И затим се читају две кратке молитве:

"Боже, Боже наш, пришедиј в Кану Галилејскују, и тамошњиј брак благословивиј, благослови и раби Твоја сија, Твојим промислом ко обшченију брака сочетавшихсја: благослови их входи и исходи: умножи во благих живот их, восприими вјенци их в царствији Твојем, нескверни, непорочни, и ненавјетни (чисте и заштићене од свих замки) собљудајај, во вјеки вјеков".

И друга: "Отец, Син, и Свјатиј Дух, Всесвјатаја и Јединосушчнаја, и Живоначалнаја Тројица, Једино Божество и Царство, да благословит вас, и да подаст вам долгожитије, благочадије, преспејаније (успех), живота и вјери, и да исполнит вас всјех сушчих на земљи благих, да сподобит вас и објешчаних благ воспријатија, молитвами Свјатија Богородици, и всјех свјатих, амин".

Овде нам се поново открива Света Тројица као Оснивач, Чувар и као Образ савршене међусобне љубави, Тројица Јединосушна, Која је по љубави и по природи Јединствена, Која даје живот, Која нас благосиља... И затим молимо за тако обичне ствари као што су дуг живот, добра деца, успех у животу, умножавање вере и свих добара која постоје на земљи.

Раније смо већ у једној молитви молили да Господ да онима који се венчавају све најбоље што земља може да да, с тим да они, пре свега дају другима, с тим да примивши од Бога, по Божијој љубави, по милосрђу, све што земља може да дâ, и они због милосрђа, због љубави, са нежношћу дају онима који су у било каквој невољи – и душевној, и телесној. Молили смо се да Господ благослови овај брак по молитвама родитеља, зато што, како је речено, благослов родитеља утврђује домове деце (Сир. 3, 9). Како је то предивно! Видимо да се у тајни Свете Тројице сједињују и небо, и земља, све оно најдивније, о чему се може само маштати, постаје реалност, или барем могућност, само ако смело, понекад херојски, будемо ишли својим земаљским путем.

На самом крају чина венчања узносимо молитву Мајци Божијој, Дјеви Богородици, Која је тако заволела свет, да је Свог Сина слободно пустила у живот ради човечанства и на смрт крсну, мучну, ради спасења човечанства. Она све може да схвати, Она у Својој чистоти и светости може да схвати и безбрачног и ожењеног; Она у Својој чистоти може да схвати сву тајну људске природе с њеним борбама, и уједно, са неизмерном лепотом људске душе и са неизмерним достојанством људског тела. И зато службу завршавамо молитвом Мајци Божијој:

"Достојно јест јако воистину блажити Тја, Богородицу, Присноблаженују и Пренепорочнују и Матер Бога нашего. Честњејшују Херувим и славњејшују без сравненија Серафим, без истљенија Бога Слова Рождшују, сушчују Богородицу Тја величајем".

И затим свештеник изговара следећи благослов:

"Иже в Кање Галилејстеј пришествијем Својим честен брак показавиј, Христос истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере, сјватих славних и всехвалних апостолов, свјатих боговјенчаних цареј, равноапостолов Константина и Јелени, свјатаго великомученика Прокопија, и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако Благ о Человјекољубец".

И затим се поје "Многаја љета": Многаја, многаја љета живота подвижничког, чистог, достојног и Бога, и оне међусобне љубави која је довела до брака женика и невесту.

Тиме се завршава служба венчања.

По објашњењу "Књиге свештенослужитеља за свакодневну употребу", коју је саставио С. В. Булгаков (Харков, 1900) поновно издање Москва, 1993. г, на отпусту се помињу Свети равноапостолни Константин и Јелена – први земаљски цареви који су примили хришћанство и ширили правоверје. Нововенчани пар се позива да подражава њихову апостолску ревност и труд Бога ради. Свети великомученик Прокопије је за време својих страдања надахнуо дванаест благородних жена да пођу на страдања и смрт за веру са радошћу као на брачни пир. Њихов пример треба да надахне нововенчани пар да тежи да наследи венце Небеског Царства.

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Св.кнез Стефан и Јелена (Штиљановић) - уторак, 17.октобар: Света Литургија у 8:00

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...