real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
О васпитању Штампај Е-пошта

 

Митрополит сурошки Антоније (Блум):

Васпитавање деце у вери православној

 


Многим мајкама и очевима сам говорио да духовно узрастање детета започиње у мајчиној утроби и да – ако мајка живи у Христу, ако живи чистим и молитвеним животом, ако прима св. Тајне – онда и детенце учествује у томе, јер је током свих тих месеци који претходе његовом рођењу дете једно са мајком и они се ни на који начин не могу раздвојити. Осим тога (премда то није моје искуство, јер услед животних околности нисам добио никакво религиозно васпитање по том питању), чини ми се да је веома важно шта допире до душе тога детета и непосредно након рођења, али не путем умног поимања, него кроз неко чуло, пошто дете још ништа не разуме.

Свакога дана кад мајка над њим чита молитве, када пева црквене песме или када једноставно пева наше народне песме чијим посредством душа на неки начин почиње да се уобличава, та мајка је већ започела са људским и духовним васпитавањем детета.

Оно што сам рекао о световним песмама, доживео сам пре четрдесетак година као задивљујуће откриће: отворили смо овде руску школу и њу је похађала и једна девојчица (она је сада помоћница старешине у нашој парохији и има сопствену децу и унуке) која у то време још није у потпуности пронашла себе. Говорила је руски и знала је да је Рускиња; међутим, како ми је сама касније признала, када је доспела у ту руску школу и кад су почели да је уче руским песмама, са њом се нешто догодило. У њеној души су се пробудиле и затрепериле струне које су до тог времена умртвљено спавале; она је изненада оживела у оној мери и дубини какву раније није познавала. Зато ми се чини да је веома важно да деци певамо и руске и црквене песме.

Васпитање сопственим надахнућем

Још једном ћу поновити: важно је да деца певају црквене песме како би, и онда кад још ништа не разумеју, слушала свете молитвене речи. Поред тога, оно што је речено из душе у душу није исто што и ствари које су утврђене (црквеним) уставом. Није, дакле, довољно да се над дететом прочитају јутарње или вечерње молитве: треба их изговорити тако да оне допру до неке његове дубине, иако их дете још не поима умом. Чини ми се да је то најважнија ствар.

Осим тога, сматрам да би дете требало васпитавати и примером и сопственим надахнућем. Ако му родитељи само говоре о томе како би требало да се понаша зато што је православац или што је Рус, како би требало да поступа или не поступа зато што је хришћанин, за њега ће и припадност руском народу и припадност Православљу једноставно постати својеврсна тамница: то је нешто што га спречава да живи! Детету би требало говорити како може да узнапредује уколико постане слично оним људима који и нама самима могу да послуже као пример. У житијима светих постоји довољно деце коју можемо да поменемо и за коју можемо да им испричамо каква су била. Поред тога, детету не би требало помињати ствари које су за њега несхватљиве и које му се, наравно, никада неће догодити. Прича о томе да је неко дете учинило чудо није ни најмање уверљива за друго дете, јер зна да оно само никада никакво чудо није извршило. Међутим, може се говорити о томе каква је била његова личност, каква храброст, лепота, љубав и самопожртвовање – то су најлепше људске особине о којима би управо и требало говорити детету.

Најзад, требало би да дете буде у могућности да, погледавши своје родитеље, уочи да у њима живи управо оно о чему говоре. Они су вероватно несавршени, и дете то сасвим добро схвата, али они настоје да живе по вери и то чини смисао и садржај њиховог живота, а то је нешто сасвим друго. Потребно је да дете види њихову доброту и честитост, односно оне особине које су једноставно људске, али које су већ на граници светости, уколико их дотакне искрица Божја.

Разуме се да би дете у једном тренутку требало да дозна за Христа, за апостоле, за рану Цркву и за Цркву уопште, за богослужења. То би, међутим, требало учинити тако да то за дете буде откривење и радост, а не само још једна лекција која се мора научити. Због тога детету о вери не би требало причати као о нечему што мора научити, него онако као што и о хиљадама других ствари причамо нашој деци или пријатељима: о ономе што нам се догодило, што нас узнемирава, што је за нас интересантно, прекрасно или страшно. Дете може то да разуме: ако осети да мајка, отац, бака и сви око њега тако реагују на оно о чему говоре, онда ће и оно реаговати, такође ће га обузети слично расположење. Међутим, ма како да разрадимо лекцију, ма како да она буде високоумна и блистава, боље је да се не трудимо на тај начнн.

Сећам се једног примера: у Паризу је боравио један познати свештеник и блистави проповедник. Он је и као личност био веома славан: његове проповеди намењене одраслима биле су убедљиве и препуне снаге, али се никада није бавио децом. Позвали су га да гостује у Руском ученичком покрету, у недељној школи, и да ту одржи јавно предавање. Децу су сместили у средину просторије, док су се васпитачи и учитељи распоредили око њих, и свештеник је започео предавање. Кад је излагање било завршено, све одрасле особе биле су одушевљене, јер је све било тако складно, логично, снажно и рељефно. Лав Александрович Зандер је пришао једном седмогодишњаку и упитао: „Како се теби допало предавање?“. Дечак је одговорио: „Било је лепо, али је штета што овај баћушка не верује у оно што говори“. То, наравно, није била истина, јер је свештеник веровао у сваку реч коју је изговорио; међутим, говорио је тако што су речи извирале из његовог ума, а предавање је било тако конструисано да уопште није допирало до срца.

Понекад, међутим, и нешто што је веома једноставно, досегне до срца. Сада се присећам и једног свештеника који ме својевремено силно изненадио, али којега сам разумео тек деценијама касније. Био сам тада дечак од 10-11 година и боравио сам у дечјем кампу. Са нама је боравио свештеник за којег смо веровали да је веома стар. Тада му је било око 30 година, али је имао дугу косу и браду и подсећао нас је на наше деде. Међутим, у њему ме је запрепастило и збунило то што је све нас без изузетка (а то сам схватио тек после много година) волео љубављу која се није мењала: када смо били добри, та љубав се пројављивала као ликовање, а у случају нашег неваљалства као туга, али се никада није смањивала. Тада сам то приметио и био сам збуњен, али као десетогодишњак нисам био у стању да то разумем. Касније ми је постало јасно: на тај начин нас љуби Бог. Његова љубав се не мења: међутим, када бивамо недостојни самих себе, то за Њега значи жалост која се, у крајњем случају, завршава распећем на Голготи. Напротив, када смо достојни себе, то за Његову љубав значи ликовање.

Од тог времена су прошле године, и тог свештеника сам поново срео током службе Изношења Плаштанице. Тада сам већ био младић, окупили смо се око плаштанице да се помолимо. Он је ушао, пао на колена пред плаштаницом и дуго остао у том положају, док смо сви ми стајали. Затим је устао, окренуо се према нама са лицем обливеним сузама и рекао: „Христос је данас ради нас умро. Плачимо…“. Опет је заплакао. То ни најмање није било сентиментално. Схватили смо да је Христова смрт за њега толико реална да је у стању да плаче, али не над Христом, него над тим што смо ми узрок Његове смрти. То је начин на који дете можемо научити да схвати оно што речима не можемо да објаснимо.

Поред свега тога, дете би, наравно, тебало и поучавати. Чини ми се да и у томе постоје два момента. Први моменат се односи на то да је читава породица дужна да га све време поучава. То не значи да би му непрестано требало понављати божанске истине, него да би га требало учити примером и оним језиком који и иначе користимо. И за то могу да вам изнесем пример: за време окупације, Немци су из Русије одводили децу коју су користили за рад. Једном мом пријатељу, извесном Вањи који је касније, у Америци, постао епископ Силвестар, био је допуштен приступ овој деци, будући да је говорио немачки. Међу том децом сусрео је и дечака од 10-11 година који га је силно изненадио: мисли тог дечака као да су биле уобличене Јеванђељем, и он је често употребљавао оне форме речи које, истина, нису биле јеванђелски цитати, али су толико подсећале на јеванђелску мисао да га је мој пријатељ једном приликом позвао на страну и упитао: „Слушај, ти си тако мали, како је могуће да тако добро познајеш Јеванђеље?“. Дечак је одговорио питањем: „А шта је то Јеванђеље? Никад за то нисам чуо!“. Вања му је тада рекао: „Јеванђеље је књига у којој се говори о животу и учењу Исуса Христа“. „А ко је то?“ Наставивши да га пропитује, Вања је дознао да су родитељи овог дечака били верујући. То се догађало у Стаљиново време, када је било веома опасно да дете добије ма какво религиозно васпитање. Могло се догодити да га, као и осталу децу, у школи упитају: „Да ли ти знаш ко је Бог? Гле, па ти то знаш!“, и на тај начин би приморали дете да ода родитеље. Родитељи су, међутим, поставили као правило да никада, или бар никада пред дететом, не говоре ништа што не би било сагласно с јеванђелским истинама. Овај дечак је, дакле, Јеванђеље усвојио као животну норму, а не као учење неких људи о некоме или о нечему, прихвативши да „тако људи размишљају“ или да „тако осећају моји родитељи“. Кад му је владика Силвестар дао Јеванђеље, дечак је почео да га чита: „Да, да, ево, управо је тако…“.

То је најистинитије васпитање које се може понудити детету. Када, пак, дете увиди да родитељи на свом нивоу живе на један начин а да, када се спусте на његов ниво, почињу да живе другачије, оно стиче убеђење да је све то лаж и фалсификат, да је целокупно религиозно васпитање само средство да задобију власт над њим. Може се догодити да не послуша родитеље, и они ће му рећи: „Казниће те Бог“, што звучи много убедљивије.

Други моменат је школа, а посебно парохијска школа (веронаука). Овде постоји неколико ствари. Као прво, понављам оно што сам већ рекао: истине вере не могу се предавати онако као што се предају историја или географија, оне се морају предавати као сам живот. Када се догодило да су у Руској гимназији у Паризу на испиту затражили од једног ученика да говори о трећем путовању апостола Павла, слегнуо сам раменима и помислио: „Какве везе има треће путовање апостола Павла са спасењем душе овога детета?“. Ни ја сам појма немам о томе, одавно сам то заборавио, јер ми никада није било интересантно. Апостол Павле ми је, наравно, увек био интересантан, али су ме места у која је одлазио занимала само због онога што се тамо догодило. Због тога је и предавање и учење напамет свештене историје као обичне повести сасвим неплодно. Осим тога, у свештеној историји постоје моменти када се може учинити да казивање нема никаквог смисла. Узмите, на пример, повест о Самсону. Самсон је због вољене жене одсекао косу и био лишен своје снаге. Како ће дете на то реаговати? Схватиће да је то нека магија, да је Самсонова коса имала неку магијску силу. Међутим, ради се о томе да су дугу косу носили само они који су били посвећени Богу. У тренутку кад је Самсон одсекао косу и одбацио је, та посвећеност Богу се окончала и божанска сила је одступила од њега. Постоје, дакле, два начина на која се може приповедати о Самсону – први је незграпан и нико неће поверовати у њега, или ће поверовати онако као што поверују у народну бајку: „бајка и ништа више“, док је други начин приповедања преиспуњен смислом.

Учење кроз разговор

Говорићу вам о томе како сам ја предавао. Знам да људи предају на различите начине; ја сам шест година предавао једној групи овде (тј. у Енглеској), а пре тога сам предавао групама у Француској. Ево како смо разговарали: узимали смо недељно Јеванђеље, тј. онај текст који ће сутра бити прочитан (окупљали смо се суботом) и ја сам га препричавао што је могуће живље и рељефније. Придржавао сам се Јеванђеља и ништа нисам нити додавао нити одузимао, али нисам ни користио оне речи или фразе које су деци стране и неразумљиве. Трудио сам се да од казивања начиним нешто живо и за њих интересантно. Затим сам им постављао питање: шта ви о томе мислите? Током часа смо размењивали мишљења. Групу су чинила деца од шест до четрнаест година, и испоставило се да и неки мало мање надарени четрнаестогодишњак може понешто да научи од бистрог шестогодишњака, због чега сам подржавао ту размену мишљења. Деца су се трудила да схвате о чему се ту говори, како је и зашто то могло да се догоди, а затим и како да то примене или какве закључке одатле да изведу за свој сопствени живот. На крају бисмо тај текст прочитали на црквенословенском или на руском језику, да би га препознали онда кад га буду чули у храму, да би свака реч била као рука која дотиче струне њихових душа, и да би после тог додира њихове душе запевале.

Ево, рекао сам „да би душе запевале“ и сетио сам се још нечега. Имао сам тада 19 година и догодило се да сам у једној париској цркви у певници читао заједно са веома старим монахом, ђаконом оцем Јефимијем. Читао је тако брзо да чак ни очима нисам могао да пратим текст у књизи. Када се служба завршила, рекао сам му (а знате да са 19 година понекад умемо да будемо веома дрски): „Оче Јефимије, данас сте ми украли целу службу, а што је још горе, вероватно сте је украли и самоме себи, јер нисте могли да разумете ништа од онога што сте прочитали!“ Он је заплакао и рекао: „Опрости ми! Видиш, мене су као петогодишњака из села одвели у манастир, јер нису имали чиме да ме прехране. Све ове свете речи сам најпре слушао, затим читао и на крају певао, и то преко 80 година; сада, кад видим реч, и пре него што је изговорим, као да нека рука у мојој души дотакне струне и васцела моја душа поје пред Богом!“. „Како сам ја јадан!“, помислих. „Моје очи прелећу преко речи, а ја се ни на који начин не одазивам, ретко ми се догоди да ми душа због нечега затрепери, а он само поглед баци на речи и његова душа запева као харфа..!“. То је веома важно.

Решавање моралних проблема

Између осталог, док смо боравили у школи, постављао сам деци и морална питања, односно, питао сам их шта им се догађало протекле недеље: да ли су се с неким посвађали, да ли су некога преварили, да ли су нешто украли и слично. Затим бисмо започели са моралним разматрањем таквог поступка. „Ти се, Андреј, ниси само играо лоптом у дворишту, него си намерно дозволио да лопта удари у прозор. Зашто? Шта те на то подстакло?“ Он би одговорио, други дечак би нешто додао, и тако бисмо повели разговор. Шта је у свему томе било поучно? Наравно, не то што је он разбио прозор, него што би током разговора неко додао и ствари које су се могле повезати са Светим Писмом. Ја бих их тада прекинуо и говорио: „То кажеш ти, а пре тебе је то изрекао апостол Павле, хајде да погледамо књигу… Ти си тако рекао? То је у Јеванђељу изречено много пре твог рођења“, итд. Тако смо постепено, полазећи од преступа или од неких радосних догађаја, у живот уплитали и јеванђелске повести, апостолске речи, Христове заповести, Његов пример. Мислим да се у томе састоји религиозно васпитање детета у школи.

Осим тога, такав поступак има и другу димензију. Ако је школа организована тако да представља истинско дружење међу децом, тј. деце једне са другима и деце са предавачима, онда је то место где могу да се науче оним димензијама живота које на улици нећеш пронаћи: пријатељству, оданости, праведности, итд. Ако стварамо такву средину, моћи ћемо постепено да створимо такву заједницу деце која ће, израстајући прво у омладину, а потом и у зреле људе, бити свесна (али не зато што су их дресирали, него зато што су их од детињства томе учили и што су то усвојила) да свет у којем живе мора постати другачији.

Најзад, када изађу из периода детињства, пред њима ће се неминовно, пре или касније, појавити морални проблеми. Ако никада нису живели у једнодушној и једномисленој средини, и то средини која је једномислена са Христом, једномислена за Богом, они ће савет потражити на улици и код школских другова, а затим добити одговоре који би могли бити сасвим деструктивни. Ако је, пак, у парохијској школи створено истинско пријатељство, и то пријатељство које хоће да гради живот (а живот се може градити на сваком нивоу и у сваком узрасту), онда ће поћи код својих и они ће му тада рећи: не, не треба тако, бићеш недостојан самога себе и нашег пријатељства, нећеш бити достојан да се назовеш православцем… То би могло да помогне човеку да, у тренутку када почне да пада на колена, стане на сопствене ноге. Зато ми се чини да црквена школа (веронаука) у том погледу може да одигра огромну улогу – не због тога што ћеш ту научити о конкретним чињеницама Христовог живота, него због онога што ти она даје. Она девојчица коју сам раније поменуо, а чија је душа оживела када је чула руске песме, рекла је некоме од одраслих: „Знате, отац Антоније нас никада ничему не учи, али нас тако надахњује Јеванђељем да сами почињемо да учимо из њега!“. Ако их не надахнеш, онда ће, чим престанеш да говориш, све замрети у тишини.


Превод са руског изворника Антонина Пантелић

Православље бр. 947

Извор: Радио Светигора

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Преображење Господње - субота, 19.август: Света Литургија са освећењем грожђа у 9:00
Недеља 11.по Духовима - 20.август: Св.Литургија у 9:00
Госпојински пост: од 14. до 28. августа
Исповест: свакога дана током и после јутрења и вечерње (бденија)

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...