real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Ћирилица Штампај Е-пошта

 

Ћирилица – писмо и идентитет

 

Навика је, кажу, једна мука, а одвика пет. Запрепашћујуће је колико је човек у стању да своје поступке правда навиком, а поготово колико људи сматрају да се таквим оправдањем може објаснити и решити све.

О погубности олаког прихватања навике и мирења са њом можда најбоље сведочи број оних око нас који нису у стању да изговоре реченицу без хуле на Бога или неку светињу. Можете их ви опомињати колико хоћете, можете им до миле воље објашњавати да вам није свеједно када се у вашем присуству хули и грди оно што вам је најсветије, не вреди.
  Све и да својим очима гледају, све и да се на свом примеру уверавају у стравичну истинитост речи Светог Владике Николаја: „Богохулни народ - богаљасти пород“ и „Ко Бога псује, кућу истребљује“, они ће, на све опомене, слегнути раменима и рећи: „Шта да радим, навика...“. Толико је јака моћ навике.

По Божјем допуштењу, данашњи нараштаји српског народа се на бројним сопственим примерима уверавају у пуну веродостојност Господњих, апостолских и светоотачких опомена. Баш као и у наведеном примеру псовача-робова навике, све је више Срба који не умеју да пишу писмом свог матерњег језика, ћирилицом. Ако би се, неким случајем, међу таквима организовала анкета са циљем да се утврде разлози таквог стања, многи би сигурно одговорили: „Шта ћу, навика“. Понижавајуће је како смо, од народа који је знао како му се зове језик и које му је писмо, за непун век успели да се преобратимо у народ који не зна ни једно, ни друго. Може ли бити нормално да човек, који је завршио свој радни век и, по свим критеријумима, зашао у године достојне поштовања, није у стању да ћирилицом срочи ни најобичнију поруку на цедуљици, док колико јуче његовом оцу није било ни на крај памети да латиница уопште може имати било какве везе са српским језиком? А таквих примера има тушта и тма. Оправдања се може наћи безброј: глобализација, англиканизација, интернет, СМС поруке, лакше учење страних језика; „ја сам лекар“, „ја сам телеграфиста“, „живим дуго у иностранству“... Али, погледамо ли како ствари стоје код других народа (јер све набројано постоји у читавом свету, а не само код нас), видећемо да код њих нема таквих радикалних промена у језику и писму, или барем ни издалека у мери у којој се то нама дешава. Једном Русу, Грку, Бугарину... сасвим је нормално да на страним језицима пише латиницом, а на свом језику својим писмом.

До пре једва нешто више од деценије било је утопија тражити у продавницама ћириличну писаћу машину. Данас смо дошли до тога да, ако нпр. код гравера наручујете исписивање неке фирме или плочице за кућна врата, морате нагласити да текст треба да буде на ћирилици, јер се, у супротном, подразумева да ћете то што сте тражили добити исписано латиницом. Статистика је неумољива: огромна већина српских књига и новина данас се штампа латиницом; латиница је преплавила ТВ канале, продревши и на „Велику телевизију“ (дојучерашњи РТС, данас Јавни сервис); мање од 30% фирми у српској престоници исписано је ћирилицом. Штавише, и на овом примеру потврђује се тужно правило да је свест о народном идентитету развијенија код појединаца него код јавних и државних институција: није редак случај да, врата уз врата, стоје приватна радња са ћириличним и установа од јавног значаја са латиничним натписом.

Дакле, не треба кривити народ (мада од савремених мисионара добре воље и толеранције недавно сазнадосмо да, ето, постоји и та категорија: кривица читавог једног народа), већ узроке треба тражити међу онима који народ воде. У водећим слојевима друштва, међу онима који припадају елити (или се, барем, не буне превише када их неко сврста међу елиту), није занемарљив број оних који се на речима представљају као поштоваоци закона, а на делу ноншалантно крше уставну одредбу по којој је званични језик у држави српски, а службено писмо ћирилица. Од друштвених чинилаца, једино Црква у пракси постојано поштује ову уредбу, али тај усамљени пример је очигледно недовољан, јер језик и писмо нису превасходна мисија Цркве, него научних, културних и просветних посленика (надамо се да међу њима самима има оних који су у стању да отворено проговоре о ангажовању своје бранше поводом пошасти латинизације српског језика).

Па када се тако понашају они на које би народ требало да се угледа, шта онда очекивати од народа? Ништа друго, сем оног што се управо дешава: препуштен самоме себи, и он се препустио утицајима са стране, па су тако српски језик и ћирилица остали незаштићени као кућа без ограде и крова. У свести и подсвести поколења одраслих на утопији братства-јединства у свему, па и у језику и писму, остала је дубоко уврежена ирационална потреба да се не замере „браћи“, чак и сада, када се то јединство, на најбруталнији могући начин, преселило међу мучне детаље и наше и „братских“ историја. Латинизација српског језика је само једна од логичних последица извитопереног система елементарних вредности, у овом случају поремећаја у идентитету, личном и народном. Ако мислимо да макар мало ублажимо трњење које ће наша деца осећати у зубима због киселог грожђа које смо јели наши оци и ми, морамо васпоставити елементарни редослед ствари: прво треба, и као свако од нас понаособ, и као читав народ, да потражимо одговор на питање: „Ко сам ја?“, па тек онда на питање „Какав је мој однос према окружењу?“. Ни човеку ни народу који није у стању да дефинише самога себе, у томе не могу (све и да хоће) да помогну други.

Што пре то схватимо, пре ћемо моћи да се ухватимо у коштац са свим апсурдима који су нам остали као наслеђе из периода наопаких уређења кроз који смо прошли. Утолико ће нам бити лакше и да схватимо сву апсурдност и погубност шизофреног „двоазбучног“ система који данас влада над српским језиком, те да рационално и аргументовано, без позивања на некакве завере и квази-патриотске маштарије, подигнемо глас против болесног стања у коме се налазе српски језик и ћирилица, витално важни елементи народног идентитета. Ако нам је већ толико стало да се пред светом представимо у лепом светлу, то сигурно нећемо постићи представљајући се као народ који је толико наиван да му се шизофренија може потурити као богатство.


Протојереј-ставрофор
Миодраг М. Поповић

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети Ћирило и Методије - среда, 24.мај: Света Литургија у 9:00
Спасовдан - четвртак, 25.мај: Света Литургија у 8:30
Недеља Светих Отаца I Васељенског сабора, 28.мај: Света Литургија у 9:00 

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...