real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Болест и исцељење Штампај Е-пошта

 

Презвитер мр Александар Ђаковац

Болест и здравље са хришћанског становишта



Савремени човек је окупиран изналажењем начина како да живи дуже, без бола, без болести. Овакво стремљење човека је оправдано и разумљиво. Међутим, крајња последица, или можда боље, први узрок свих наших болести и страдања јесте смрт, коју Свето Писмо назива „последњим непријатељем“.

Данашња наука нам пружа мноштво могућности да продужимо живот и учинимо га мање тегобним, мање болним... но, последњи непријатељ, смрт, увек злокобно чека, не пропуштајући да се пројави још за време нашег земаљског бивствовања, кроз пропадање, бол, страдање и болест... Питање болести и здравља заправо је питање живота и смрти. Оно је и метафизичко, јер сваки покушај сагледавања овог проблема води у неминовно давања одговора на питање смисла постојања човека и света. У том контексту, одговор на питање здравља и болести који налазимо у православном предању је вишеслојан – истовремено и онтолошки и егзистенцијалан.

СТВАРАЊЕ ИЗ НИЧЕГА

Према учењу Светог Писма, свет је створен из ничега, његова онтолошка основа, његово полазиште и темељ јесте ништа. И то ништа у апсолутном значењу те речи. По успелом изразу Св. Атанасија Великог, „биће света је небиће“. То што је читав свет позван у постојање творачком вољом Божијом, имплицира да тај свет – и у њему човек – не може постојати без и мимо Бога, захваљујући својим сопственим енергијама и силама.

Према тумачењу Отаца Цркве, прародитељски грех управо и представља покушај човека да своју егзистенцију обезбеди заједницом са овим светом, представља остварење уверења да му Бог није неопходан, те да може живети без Њега... У том смислу, грех је промашај, промашај циља, ради кога је Бог саздао космос и човека. А тај циљ није друго до заједница љубави са Богом, и вечни живот света и човека кроз то заједничарење са Богом као извором живота и Животом самим. Одабравши да покуша да живи без Бога, човек је одабрао смрт, будући да је смрт својствена самој његовој природи која је састављена из делова, а „природи делова је својствено да се раздељује“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 28).

Управо ту долазимо до саме суштине хришћанског учења, до разлога због кога је Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, постао човек остајући Бог. Св. Атанасије Велики каже: „Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, променљива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 41).

БОЛЕСТ КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА

Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим.

Смртност и пропадљивост представљају својство човекове природе. Међутим, он је призван и позван да надиђе ограничења сопствене природе, не на основу ње саме – пошто је то немогуће и стога представља промашај, грех – већ у заједници са Богом, која је и омогућена оваплоћењем Сина Божијег. Најприснији вид заједничарења са Богом јавља се у Св. Литургији, у којој човек пристаје да усагласи своју вољу са логосом – дакле, циљем, смислом – свога постојања. У Литургији човек почиње да живи сагласно својој изворној природи, не више собом и по себи, већ Богом и по Богу. Он се саображава Божијем начину постојања, постајући и сам бог, иако не по природи. Како говори Св. Јован Златоусти: „Као што је Адам за оне који су од њега проистекли, иако нису јели од дрвета, постао узрок смрти која је уведена кроз кушање, тако је и Христос за оне који су се од Њега родили, иако они нису ништа добро учинили, постао давалац праведности коју нам је свима подарио преко крста“ (И. Цхрисостоми, Опера омниа, ед. 2. Парис, 1834–1839, Т.9, 529Ц).

СМРТ КАО ТРАГЕДИЈА

Према Православном Предању, болест и страдање представљају „симптоме“ смрти, предзнаке краја који је уткан у нашу природу, а грехом – промашајем – постао делатан и делотворан. Чини се да и савремена наука потврђује овакву детерминисаност човека на нивоу природе. Заиста се, смрт – а тиме и болест – јавља као сасвим природна, чак пожељна. Она доприноси „прочишћењу“ врста од слабих и немоћних јединки: нестајање старих и изнемоглих; ствара простор за рађање и живот младих; смрт једних представља узрок и могућност живота других. Смрт, а тиме и болест, на оваквом природном нивоу, има позитивну улогу, представља другу страну самог живота, његов неодвојиви парњак. Ми теоријски можемо да прихватимо овакву концепцију, све док она не доведе у питање постојање личности са којима имамо заједницу љубави. Тек тада смрт открива своје право лице, показује се као трагедија, као ненормални и противприродни догађај са којим се миримо само у немоћи.

ПЕДАГОГИЈА СМРТИ И БОЛЕСТИ

Поред овог онтолошког одређења смрти и болести с једне стране, и исцељења и живота с друге, у православном искуству постоје и интерпретације у којима се акценат ставља на педагошки значај болести и исцељења.

Човек је, према православном учењу, створен по лику Божијем, као слободно, самовласно биће, способно за љубав али и одрицање љубави. Та слобода човека може се пројавити као деструктивно негирање Бога, самог извора живота. Међутим, како видимо у Христу, али и небројеном мноштву Светих, та слобода се може пројавити и као признавање другог, као уподобљавање Њему, као усаглашавање своје воље са вољом Божијом. У том смислу, болест се може јавити и као последица поремећаја односа са Богом, што за последицу има и поремећаје у функцији самог човека, како у односима са његовим ближњима, тако и у његовом телесном и психичком склопу. „Свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље“, каже Св. Василије Велики. Зло није ништа друго до погрешно усмерење човекових дејстава, његових природних енергија. У том смислу чињење зла, сасвим природно, изазива неправилно функционисање читавог психосоматског склопа човековог. Св. Василије наставља: „Добро су неки описали здравље рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио“ (Св. Василије Велики, Шестоднев 9,16). Максим Исповедник каже да је здравље добро, али не за свакога, и да је болест лоша, али не за свакога. Смисао ових речи је да болест може човеку да пружи могућност истинитог сагледавања његове егзистенцијалне ситуације. У Откривењу Јовановом читамо: „Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном“ (Откр 3,14–20). Болест, дакле, може представљати прилику – да човек отвори очи свог ума, и да сагледа да је заиста „све сујета светска и да је овај живот само сенка и сан“. Болест се тако може јавити као педагошко средство, као прилика да се истина нашег битисања сагледа без обмањивог светлуцања различитих ужитака. У болести човек сагледава да је биће коме је потребна заједница, заједница са Богом али и са ближњима. Наравно, болест не представља неку врсту божанске принуде на добро. Познати психолог Бруно Бетелхајм, сећајући се својих искустава из концентрационог логора, изводи закључак како су тамо људи који су били добри постајали још бољи, а они лоши – још гори. Слична аналогија се може применити и на болест: док ће једни искористити прилику коју им болест пружа и сагледати сопствену не самодовољност, други ће се повести за саветом жене праведнога Јова: „похули на Бога и умри“. Болест дакле, може представљати егзистенцијалну могућност за човека, али могућност која никада неће прекорачити границу његове слободе, тог услова сине ква нон за љубав и заједничарење.

БОЛЕСТ И ГРЕХ

Рекли смо да грех представља промашај циља, застрањење с пута који је Бог одредио човеку, а тај пут није ништа друго до пут Живота. Другим речима, „плата за грех је смрт“. У том смислу, на основу многовековног искуства, Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Али, будући да је човек, као личност, релационо биће, биће односа, овакви поремећаји неизоставно делују и на њега као јединку, неретко изазивајући и телесна обољења. Због тога је једини лек против овакве болести, „лек бесмртности“, како га назива Св. Игњатије Богоносац – стално причешћивање, непрестано заједничарење са Богом и свима Светима. А из тог искуства заједничарења са Богом и ближњима, рађа се и једна другачија етика, етика литургијско-подвижничка, која живот сагледава као истинито превазлажење и одбацивање обмане сопствене самодовољности. Други – и Бог и ближњи – се више не посматра као средство или препрека за задовољење сопствених егоистичких захтева. Други се јавља као онај у чијим се очима огледамо, као егзистенцијална потврда стварности и јединствености нашег сопственог бића. Љубав која се рађа из таквог искуства није више површна сентиментална љубав, већ представља онтолошко одређење човека.

ЛЕЧЕЊЕ И ИСЦЕЉЕЊЕ

Као потврда реалности будућег Царства Божијег јављају се бројна чудесна исцељења. Тамо ће „Бог отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више“. Али, док у Литургији предокушамо Царство Будућег Века, док знамо да је смрт изгубила свој жалац јер нам је васкрсење обећано и потврђено, чудесна исцељивања која сусрећемо јасно нам сведоче о стварности онога што нам је обећано.

Да ли то значи да хришћани треба да заузму донекле пасиван став у односу на питања лечења болести? Да се уздају само у чуда Божија? Наравно да не. Управо кроз лечења која нам медицина пружа видимо деловање премудрости Божије. У књизи „Премудрости Исуса Сина Сирахова“ читамо: „Лекару укажи почаст каква му доликује због његовог служења, јер је и њега Господ створио, и исцељење долази од Вишњега. Господ је од земље створио лекове и разуман их човек не одбацује. Људима је ради тога дао знање, да би прославили Њега и чудесна дела Његова: њима Он исцељује човека и поништава болест његову. Онај што спрема лекове прави од њих мешавине, и нема краја делима његовим, због њега бива добро на земљи сине мој! У болести својој не очајавај, него се моли Господу и Он ће те исцелити.“ (Сир 38,1– 2; 4).

Оно што не смемо да заборавимо је да сваки људски напор у лечењу има своје границе. Крајња граница јесте смрт и она не може да буде превазиђена у оквирима наше природе, па, сходно томе, ни вештинама које имамо или које ћемо имати. Ми можемо донекле да поправимо стање наше природе, али не можемо сами да направимо двиг који би нам донео истинито и коначно исцељење – а то је победа над смрћу. Тако нешто није могуће без онога који је рекао: „Без Мене не можете учинити ништа“. Зато је наша нада вазда у Христу који смрћу разруши смрт и свима у гробовима живот дарова.

 

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Покров Пресвете Богородице - субота, 14.октобар: Заупокојена Литургија у 7:30
Св. свештеномученик Кипријан - недеља, 15.октобар: Света Литургија у 9:00

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...