real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Свечев лек Штампај Е-пошта

 

Безимени летописац Горњег манастира острошког и чувар Светога Ћивота Свечевога, кадар да истину Божију "по укусу" духовноме препознаје, у архивску збирку чуда Светога Василија уврстио је и приповетку Симе Матавуља, "Свечев лек", ценећи, јамачно, да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од сведока или као месно предање, које је он само уметнички обрадио, не додајући и не одузимајући ништа његовим кључним истинама.

 

У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: "Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!..."

 

Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио.

 

Али је срећа човјекова ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква - одједном га остави, а њу замијени њезина сестра - несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу!

 

Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт. И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести - зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: "Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!"

 

А свештеник говораше Јовану: "Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!"

 

Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: "Де, Јоване, сине, послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!..."

 

Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци.

 

Једном, предвече, бијаше претпосљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд.

 

Сусрет са непознатим свештеником

 

Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника! Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: "Ево Божијег дара!"

 

"Јест", потврди свештеник, "прољетна је кишица - Божији дар!" Шибраку се учини да глас непознатог човјека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја - сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.

 

"Путник ли си?", запита Шибрак мало у страху.

"Путник сам", одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.

"У Митровицу?", упита опет.

"У Митровицу", потврди онај.

"Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде".

"Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!"

 

Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато узе говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: "Био је силан свијет, јер као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда..."

 

Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану: "Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени - дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?"

"Дијелим, заиста колико могу", одговори Шибрак.

"Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка", пита даље свештеник. "Право да кажем, дајем од сувишка", рече Јован.

"То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља", настави свештеник, као из још веће даљине, "од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!"

"Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори", убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:

 

"Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: "Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!" Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, од непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати".

"Хоћу, учинићу тако!", рече скрушено Јован.

"Па онда", настави већ невидљиви и нечујни човјек, "таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага."

"Хоћу, све ћу тако урадити!"

"Још нешто. Твој младић лежи у кући?"

"У кући!"

"Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!"

И чудни путник - ишчезну.

 

"Приступи синко!..."

 

Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним, а о којој не говори.

 

Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече: "Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!"

 

Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима. То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи. И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.

 

Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље. Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.

 

Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне. Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају. Али, не дође нико.

 

Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости. Утвара рече Шибраку благо:

 

"Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!"

 

И ишчезну, као и првога пута.

 

 

Симо Матавуљ

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети цар Урош - петак, 15.децембар: Света Литургија у 8:00
Детињци - недеља, 17.децембар: Света Литургија у 9:00
Никољдан - уторак, 19.децембар: Света Литургија у 9:00
Освећење славских колача и жита: од 7:00
Божићни пост: од 28.новембра до 7.јануара
Исповест: свакога дана током и после јутрења, вечерње или бденија

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...