real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Св. Нектарије Егински о Цркви Штампај Е-пошта

 

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ


ПОУКЕ

 

 

 

 

О ЈЕДНОЈ, СВЕТОЈ, САБОРНОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ

 

1) Сагласно чистом и ортодоксном учењу Црква има двојно значење. Једно изражава њен догматски и религиозни карактер, другим речима, изражава њен мистички и духовни карактер, а друго, њен спољашњи карактер у правом смислу те речи. Према православном духу и исповедању, Црква се одређује као религиозна установа (институција) и као религиозна заједница.

Одређење Цркве као религиозне установе (институције) може се формулисати на следећи начин: Црква је религиозна установа Новог завета. Наш Спаситељ Исус Христос саздао ју је икономијом Свог Оваплоћења. Она се заснива на вери у Њега, на Његовом истинском исповедању. Она је установљена на дан Педесетнице, у тренутку силаска Духа Светога и посвећења (телетархије) светих ученика и апостола Христа Спаситеља. Он их је учинио инструментима божанске благодати да би овековечио искупитељско деловање Спаситеља. У то установљење била је уложена сва пуноћа откривених истина. У њему кроз тајинства дејствује Божија благодат. У њему се, кроз веру у Христа Спаситеља препорађају они који му притичу. У њему се чува апостолско учење и предање, како писмено тако и усмено.

Одређење Цркве као религиозне заједнице своди се на следеће: Црква је заједница људи обједињених у јединству духа и у свези мира (Еф.4;3).

Њено апостолско служење може се формулисати на следећи начин: Црква је инструмент Божије благодати којом се остварује општење Бога са људима кроз веру у Спаситеља Христа Исуса.

Вазневши се на небо, Господ наш је на Своје ученике и апостоле послао Свога Духа Светога у виду пламених језика. На тим Својим апостолима Он је саздао Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву - заједницу Бога и људи. Он јој је дао благодат искупљења да би спасла род људски, да би га вратила из заблуде и препородила га кроз тајинства. Да би га учинио достојним будућег живота, Он га храни Хлебом небеским.

У Светом писму, реч Црква се употребљава у два смисла Најчешће је то смисао људске заједнице обједињене религиозном свем или је то пак смисао Храма Божијег у којем се верујући сабирају ради заједничког извршења култа. Кирил Јерусалимски каже да Црква има управо такво име јер призива и сабира све људе.

Реч "Црква" (грч. εκκλησια) означава призив и потиче из старогрчкогјезика. Она означава сабрање људи призваних са одређеним циљем, а такође и место на којем се они сабирају. Она је истоВремено и оно што садржи и садржај.

У широком и хришћанском смислу, Црква је заједница свих слободних и разумних бића, свих који верују у Спаситеља, па самим чјдам и ангела. Апостол Павле назива ту заједницу Телом Христовим, пуноћом Онога који све испуњава у свему (Еф.1;10, 22-23). На тај начин, он обједињује све који су веровали у Христа и пре Његовог доласка у свет и који су формирали Цркву Старог завета. Та Црква је у време патријараха била руковођена обећањима и вером датом кроз откровење, тј. УСМЕНО. Након тога, у време Мојсеја и пророка, она је.била руковођена Законом и Пророцима, тј. ПИСМЕНО.

У уобичајеном и уском смислу речи, Црква Христова је Црква Новог завета, Црква Благодати Христове. Она у себе укључује све, који у Њега верују ПРАВОСЛАВНО. Њу називају и домом Божијим јер Бог превасходно обитава у њој и јер Му се у њој клањају. , Темељи Цркве су пророци и апостоли, а њен угаони камен Сам Спаситељ. Њени стубови су Свети оци који су очували јединство вере, а њено камење - верујући. Ви нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих... назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф.2;19-20).

Најзад, Црква се у надахнутом и божанственом Писму назива НЕВЕСТОМ Христовом: Ја вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2.Кор.11;2). Црква се назива и Домом Бога живога, стубом и тврђавом Истине, као и телом Христовим: Ви сте тело Христово и удови понаособ (1.Кор.12;27).

Методије, епископ ликијски који је живео крајем З.века, у "Симпосиону десет дјева" назива Цркву обитавалиштем божанствених сила и вечно младом Невестом Логоса. Она је Божија творевина која превазилази све људско. Он је на крају представља као "сабрање и мноштво свих оних који верују", где стари поучавају младе, а савршени слабе.

Познати отац Римске цркве и ученик св. Иринеја, Иполит, у свом спису "Христос и антихрист" са почетка 3. века много говори о Цркви и назива је лађом у будућем мору. На њој се налазе капетан, морнари, једра, сидра и целокупна опрема која символизује Христа, ангеле и верујуће.

Верујући у Дух свете Цркве који је надахнуо ове Оце, ми неминовно верујемо и у Свету Цркву, која се појављује као објекат свих тих наименовања, датих од Духа Светога.

 

 

 

 

О СПАСИТЕЉЕВОМ УСТАНОВЉЕЊУ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ НА ЗЕМЉИ, ОДНОСНО ЦРКВЕ

 

2) Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења, када је сео са десне стране Оца и када је од Превечног Оца добио сву пуноћу власти на небу и на земљи.

Његово Царство на земљи јесте Његова Црква. Будући да је Он Цар, Исус се стара о њој, поставља правила, уобличује виђења и пророштва и укида жртву и приношење (Дан.9;24 и даље). Он њиме вечно управља, руководи и влада уз помоћ Својих свештенослужитеља. Он непрестано и преизобилно даје дарове Духа Свога Светога, како би укрепио, увећао и проширио Своје Царство. Цар-Спаситељ освећује, теши, чува, узвисује и прославља народ Свој (в. Јн.15;26 и Дела ап.2;33-36).

Будући да је Цар, Господ у Свом Царству установљује поредак дајући Цркви служитеље. Будући да је Цар, Исус је Свом народу подарио Закон. Будући да је Цар, Он призива народ да верује у Њега. Будући да је Цар, од Својих следбеника захтева да чак и свој живот жртвују ради Њега и Његовог Царства. Будући да је Цар, Он је објавио рат злу и посредством милосрђа подарио мир. Будући да је Цар, Исус царује у срцима верујућих, који су посредством Свете Цркве сједињени са Њим.

Онај, ко није повезан са Црквом, налази се изван Царства Христовог и лишен је велике части да буде син Царства Христовог.

3) Света Црква Христова појављује се као божанствена црквена установа коју је наш Спаситељ Исус Христос основао ради спасења људског рода. Спаситељ је подарио Цркву као инструмент Своје божанствене љубави и благонаклоности према човеку. Она је вечни носилац божанствене благодати и неопходан услов људског спасења. Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега. .

У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву.

Црква Христова је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање.

У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: "Црква је била саздана још од Адамовог времена. |Била је проповедана патријарсима до Авраама и у њу су поверовали после Авраама. Открио ју је Мојсеј, о њој је проповедао Исаија. Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо." У 78. параграфу свог трактата о саборној Цркви свети Епифаније каже: "Карактер Цркве одређен је Законом, пророцима, апостолима и еванђелистима."

Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка. Они су сачињавали старозаветну Цркву. Осим тога, он каже да се Црква у време патријараха руководила обећањима и вером задобијеном кроз откровење, тј. не писмено него усмено. Од времена Мојсеја и пророка, Црква се руководила законом и пророштвима, тј. писменим предањем.

На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она "место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо." Дух Свети који се спустио ;на њу пребива у њој у сва времена, као што је о томе говорио Спаситељ: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине кога свет не може примити, јер {га не види, нити Га познаје; а ви Га познајете јер са вама пребива, и у вама ће бити (Јн.14;16-17).

Дух Свети који је сишао на Цркву обилно јој даје све божанствене харизме (благодатне дарове). Она је добила право да свезује и развезује грехове, да проповеда Еванђеље, да призива народ на спасење. Она је добила моћ да морално препорађа пале, да од њих учини образ Божији и да их обдари образом и подобијем. Она је Добила право да их измирује са Богом, да их учини причасницима благодати Божије, да их сједињује са Спаситељем, да Духа Светог Дарује свима који јој притичу и да их учини синовима Божијим. Она Је добила моћ да побеђује све своје противнике и да заувек остане неприступачна за њих, да руши своје непријатеље и да заувек оста не нерањива.

Према речима светог Јована Златоустог, "када је побеђена, она остаје победница, када је понижена, постаје још лучезарнија. Рањавају је, али она не бива побеђена; поткопавају је, али она не тоне на дно; заузимају је јуришем, али она не бива разорена. Она није пасивна, напротив, она је борбена и никада не бива побеђена."

Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи. У њој царује љубав, радост и мир. У њој обитава вера у Бога. Кроз верско чувство и унутрашње срчано знање долазимо до познања Бога, до познања скривених ствари, до познања откривене Истине. У њој очекивања задобијају наду и убеђење; у њој се остварује спасење; у њој се распростире Дух Свети и обилно излива плодове Своје божанствене благодати. У њој се расцветава божанствена ревност по Богу, савршена љубав и посвећеност Богу, исто као и непрестана жеља за бесконачним сједињењем са Богом.

У Цркви Божијој моралне врлине достижу сами врх савршенства који је приступачан за човека. Са очишћеним духом и срцем преображеним тајинством светог крштења човек који је некада имао помрачену душу и био безосећајан усрдно и ревносно развија у себи савршено нове врлине. Црква је уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским. (Алузија на литургију у време узношења дарова и возгласа: "Твоје од Твојих Теби приносећи, од свих иза све..." Црква приноси Богу земаљско благо, тј. хлеб и вино, а заузврат добија Тело и Крв Христову...)

Црква је очекивање, уточиште и утеха свих верујућих у Христа. Божанствени Златоуст каже: "Црква коју је Бог установио на земљи исто је што и лука у океану. Уклањајући се од животне сујете, у њој налазимо уточиште и тешимо се миром." " Не удаљуј се од Цркве, јер од ње не постоји ништа силније. Она је чвршћа од стене, виша од неба и пространија од земље. Она никада не стари него, напротив, бесконачно цвета. Због чега је у Писму названа планином? Због своје непоколебивости. Због чега је назива стеном? Због њене непропадљивости. Кроз њу су божанственим ганућем какво је, на пример, слушање Светог писма, припитомљене све дивље зве,ри, она прониче слух свакога човек, продире у душу и успављује страсти које су се тамо распламсале."

Према речима светог Игњатија, истинска Црква је само једна.

"Христос је један и не постоји ништа драгоценије од Њега. Дођите , у Цркву, која је једини Храм Божији, једини престо јединог Господа

Исуса Христа, рођеног од јединог Оца..."

Свети Иринеј, епископ лионски, ученик светог Поликарпа и слушалац светог еванђелисте Јована, у својој књизи "Против јереси" говори следеће: "немогуће је набројати све благодатне дарове (харизме) које је Црква добила од Бога у читавом свету, у име Господа Исуса Христа, распетог у време Понтија Пилата ради добра свих народа. Не уводећи их у обману или заблуду, она им бесплатно даје све што је бесплатно добила од Бога."

Говорећи о мисији Цркве Христове, свети Теофил, епископ антиохијски (2.век) у 14. параграфу своје друге књиге упоређује Цркву са " морским острвима." Нека од њих су настањена, на њима има воде, плодова, сидришта и лука, ово пружају онима што су изложени претњама морских бура. Исто тако је и свету, узбурканом и раздираном грехом, Бог дао храмове које називамо светим црквама, у којима се као у сигурним острвским лукама налази веронаука Цркве. К њима притичу они који желе да се спасу. Они постају следбеници Истине и на тај начин избегавају суд и гнев Божији.

Остала острва су стеновита, на њима нема ни воде ни плодова, дивља су и ненастањена. Она представљају опасност за путнике и бродоломнике. На њима се разбијају лађе и гину путници. Таква су порочна вероучења која се називају јересима. Будући да нису руковођена речима Истине, она уводе у заблуду све који им се приближе. Таква учења су слична пиратима који, натоваривши своје лађе и лутајући по таласима, разбијају своје лађе од таква острва и заувек их губе. Тако је и са онима који се удаљују од истине и пропадају у заблудама."

Божанствени Григорије Богослов у свом првом слову против Јулијана Отпадника овако говори о Цркви: "Ти се противиш наслеђу Христовом, великом и непролазном, које је створио као Бог и наследио као човек. Оно је проглашено Законом, испуњено је благодаћу, Христос га је препородио, пророци су га усадили, апостоли су га свезали, а еванђелисти одгајили..."

У Беседи о саборној вери свети Епифаније Кипарски каже: "Црква је наша мајка. Она је чиста и прекрасна невеста пристигла из Ливана. Она је рај великог уметника, обитавалиште Светога Цара, невеста целомудренога Христа, непорочна дјева, заручена са једним Жеником. Прозрачна је као вео, прекрасна као луна, изабрана као сунце. Закон ју је прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара."

Црква је откровење које се непрестано извршава у свету. У њој се Бог открива на многе и различите начине, и потврђује Своје присуство Својим божанственим силама. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле говори о Цркви коју је основао Христос: И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика (1.Кор.12;28).

 

 

 

ДЕЛО ЦРКВЕ

 

3) Апостол Павле одређује дело Цркве следећим речима: Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као еванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега (Еф.4;11-13).

На тај начин Црква коју је саздао Христос Спаситељ поседује савршену организацију. Она је органско тело чија је Глава Христос, путеводитељ Дух Свети који је поучава и преноси јој дарове Божије.

Црква је органско тело. Она је видљива и све своје чланове (удове), како свете тако и слабе, сабира у једну целину. Болесни удови (чланови) Цркве никада не престају да буду делови њеног Тела. Будући да су препорођени у светим тајинствима и да су постали деца благодати, више се не могу оделити од ње, чак ни уколико би се нашли под дејством црквене казне. За оне ослобођене првородног греха, осим Цркве не постоји више ниједно место на којем би могли обитавати. У свету за човека постоји само једно место пребивања: рај. Тамо се налази Црква, у којој је човеково спасење.

Након пада првосазданих и појаве греха, они који су отпали од Бога створили су друго место, место греха. Црква Божија која је вечна укључивала је у себе једино оне који су свој поглед упирали ка Богу и очекивали долазак Спаситеља. Црква је у себи носила веру и наду у обећано спасење човечанства у Христу-Спаситељу. Они који су поседовали такву веру и такву наду налазили су се у Цркви Божијој, очекивали су Спаситељево искупљење човечанства и најзад га добили. Они, који нису имали ту веру и ту наду, налазили су се изван Цркве. Адамов грех је постао узрок постојања места изван Цркве. Због тога од времена Адамовог пада постоје два места - место Цркве и место изван Цркве.

Они који долазе из места греха и кроз веру и тајинства у место Цркве Христове, заувек постају њени удови (чланови). Након крштења и очишћења од првородног греха, њима више није могуће да се врате на место греха. Како не постоји ниједно друго место, они који улазе у Цркву остају у њој чак и ако су грешници. Црква их одељује, као што и пастир одељује болесне овце од здравих али оне тиме не престају да буду овце тога стада. Када се болесне овце опораве, оне се поново сједињују са здравима. У случају да се покаже да су неизлечиве, оне умиру у греху и биће им суђено према њиховим гресима. Међутим, док су у овом свету, оне се сматрају за овце заједничког стада или, другим речима, као чеда Цркве Христове.

Сагласно православном учењу, постоји само једна Црква, видљива Христова Црква. У њој се препорађа човек који је дошао са места греха и у њој ће остати независно од тога да ли је грешник или светац. Будући удови (чланови) Цркве, грешници не могу заразити њене остале делове јер су и то удови (чланови) Цркве - то су природна и слободна бића која, дакле, нису лишена слободе као што је случај са телом животиња, где се болест једне преноси и на све остале.

Греше протестанти који верују у невидљиву Цркву која се састоји од изабраника познатих једино Богу. Невидљива Црква не може да постоји. Уколико људи нису непорочни и уколико нема безгрешног човека, где ће се пронаћи изабраници? Невидљива Црква изабраних страдала би од сталних промена, од вечне замене својих удова, макар и услед човекове склоности да одступа и пада с једне стране, а са друге због Божије самилости (састрадања, грч. очцтгаткре) и због Његове љубави према човеку, јер Бог прима све који Му се враћају.

Истинска суштина Цркве је у томе што се она истовремено и бори и тријумфује. Она се бори када води битку са злом а за владавину добра. Она тријумфује на небесима и у срцима праведника коЈИ су се током борбе усавршили у вери у Бога и у врлинама.

Они који верују у невидљиву Цркву долазе у противуречност са истинским духом Цркве, јер она не раздваја оне који се налазе на путу усавршавања од оних који су већ постали савршени. Такво раздвајање је дело Божије. Једини Он, након човекове смрти, раздваја праведнике од грешника. Христос се не одвраћа од оних које је ослободио Својом сопственом крвљу, као што се ни у време Своје земаљске икономије није одвраћао од грешника. Исус Христос их разматра у својству удова (чланова) Своје Цркве и до последњег тре нутка очекује њихово преобраћање.

 

Они који борбену Цркву раздељују на видљиву и невидљиву

 

1) раздељују нераздељиво и

2) греше против смисла самог назива "Црква" (грч. ЕккХшкх) Као прво, они раздељују Цркву. Црква Христова је Црква светих, у противном, она уопште није Црква Христова. Црква грешника не може бити Црква светих. На тај начин је Црква Христова Црква Светих.

Ако постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, онда је то Црква светих. Због чега би онда била неопходна невидљива Црква изабраних? И ко су они, односно изабраници? Ко може назвати светима оне који још нису изашли из арене као победници и који још увек нису овенчани славом? Кога можемо назвати блаженим пре окончања његовог живота?

Као друго, они греше против смисла самог назива "Црква" јер је раздељују надвоје, на видљиву и невидљиву, док појам Цркве означава само видљиво.

Ако они верују да Црква остаје нераздељена зато што су удови (чланови) невидљиве Цркве истовремено и удови (чланови) видљиве и зато што је видљива Црква укључена у невидљиву, појављује се питање о томе како Црква несавршених, тј. грешника, може у свом крилу садржати Цркву савршених? Ако видљива Црква несавршених, тј. они који нису свети, рађа света чеда, на који је начин она лишена светости? Ако чланови Свете Конгрегације не потичу од чеда видљиве Цркве, због чега онда видљива Црква уопште постоји? Да би избегли противуречности и били доследни, они који верују у Свету Конгрегацију морали би да престану да верују и у видљиву Цркву, морали би да престану да користе и сам термин" Црква." Они тада не би грешили против појма "Црква" и не би изговарали парадоксалне ствари, у једном случају верујући у Цркву а у другом одричући је.

Ако чланови невидљиве Цркве нису проистекли из видљиве Цркве и тајинствено се обједињују у Богу једино вером у Христа, у коме онда дејствује Спаситељ и на кога нисходи Дух Свети, ко постаје свет и савршен? Поставља се питање због чега онда постоји видљива Црква, ако већ ничим не доприноси сједињењу и усавршавању у Христу Спаситељу? Чему онда и сам назив "Црква", ако су њени чланови (удови) изоловани један од другог и ако један другога не познају, ако не сачињавају једну органску целину и нераскидиви савез у правом смислу те речи?

Истина је да они, који допуштају постојање невидљиве Цркве у потпуности одбацују појам видљиве Цркве. Са циљем избегавања коначног рашчлањавања, они допуштају постојање неког вида Цркве, сличног сабрању које њене следбенике обједињује ради прослављања Бога и слушања проповеди. Све то, међутим, није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју исповедамо у свештеном символу вере. Они сачињавају сабрање следбеника Господњих који у Њега верују без претходног и уистину препорађајућег умивања у купељи, без истинског достизања светости и савршенства. Ако дакле њихова видљива Црква није Црква несавршених, онда она друга, невидљива Црква савршених постоји само у њиховој уобразиљи.

Противуречно је да се невидљива Црква назива Сабором Светих, тј. свеукупношћу изабраних који не познају једни друге и који су повезани у јединствену целину органском везом. Јер

1) на који начин они, који се никада нису сабирали, могу представљати сабор?

2) на који начин Црква, која се састоји од индивидуа (јединки), може бити невидљива?

Црква и невидљивост су два противуречна или, боље речено, супротна појма.

У првом случају они у својству Сабрања, Цркве, значи, нечега видљивог, разматрају оно што још није било обједињено, а у другом противурече самима себи називајући то невидљивим.

Веза у Конгрегацији не постоји и не може ни постојати. Она постоји зато што Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, нераздељиву и видљиву, чине они који су у њој препорођени. Не постоји нешто што би истовремено било и видљиво и невидљиво.

Они што нису препорођени благодаћу Божијом која дејствује у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви не чине никакву Цркву, ни видљиву ни невидљиву.

Такозвана Протестантска црква представља искључиво апстрактан појам. Он је лишен божанског принципа, божанског и историјског ауторитета. Он је у потпуности саодносан само са човечјим идејама и поступцима и поседује непроменљив, постојан карактер. Ако видљиву Цркву коју они сачињавају протестанти сматрају за Свету Конгрегацију, због чега онда постоји невидљива Црква? Поново се поставља питање, како се они који је сачињавају показују као свети ако се, према њиховом сопственом одређењу, човек након грехопада сасвим изопачио? Ко им је потврдио њихов препород, њихову светост, њихово помирење и заједницу са Богом? Ко им је доказао да у њима дејствује благодат Христова? Ко им је посведочио о силаску Духа Светога, о преобиљу Божијих дарова и божанских харизми?

Све се то поуздано и ауторитативно даје само у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Онај ко се у њој препородио, добија потпуно уверење о својој заједници са Богом.

 

 

 

ВЕРОДОСТОЈНОСТ И АУТОРИТЕТ ЦРКВЕ

 

4) У својству божанске установе (институције), Црква је руковођена Духом Светим. Он обитава у њој и чини је непроменљивим догматским правилом, "стубом и тврђавом Истине." Црква чува чистоту и непроменљивост апостолског учења. Једино она може привести Истини и бити јединствени и непроменљиви судија који је у стању да се изјашњава поводом спасоносних истина богооткривених учења. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју су сви њени служитељи представљали на Васељенским саборима, појављује се као једини истински судија, једини и природни чувар који стоји на стражи богонадахнутог учења. Само Црква решава питање о веродостојности и ауторитету Светог Писма. Само она гарантује и у свом крилу брижљиво чува неоскрнављено Предање и апостолско учење. Само она може потврдити, објаснити и формулисати истине, јер је руковођена Духом Светим. Само Црква приводи Христу оне који верују у Њега и даје им истинито поимање Светог Писма. Једино она чува своја чеда на њиховом путу ка спасењу и једино ће их она поуздано довести до спасења. Само у њој верујући добијају поуздану потврду за истине у које верују и за спасење своје душе. Изван Цркве, тог Нојевог ковчега, нема никаквог спасења. "Ми верујемо да Дух Свети просветљује Цркву", каже се у Доситејевој исповести. "Он је истински Параклитос (Утешитељ) којега Христос шаље од Оца да би предао Истину и протерао мрак из душа верујућих."

Без ауторитета Цркве не постоји ништа што би било постојано, неоспорно и сигурно за спасење. Једино ауторитет Цркве чува чисто и неоскрнављено апостолско наслеђе. Само се кроз тај ауторитет предају чисте и неоскрнављене истине апостолске проповеди. Без ауторитета Цркве, садржај вере могао би бити изложен искривљавањима, док би се апостолска проповед претворила у клевету. Без видљиве, Богом саздане Цркве не може постојати веза међу члановима било какве заједнице која у том случају не би била Тело Христово, јер Тело Христово - то је Његова Црква, чија је Он Глава. Без Цркве нико не може да се сједини са Телом Христовим, нико не може да постане део Тела Христовог ако се не препороди и ако не постане причасник благотати која обитава у Цркви.

Протестанти који Цркву дефинишу као невидљиву заједницу, сабрање изабраних и светих, као Свету Конгрегацију, заједницу вере и Светога Духа у којој тобоже дејствује Спаситељ, сами себе одлучују од Божије благодати јер њу раздаје Црква којој они не припадају.

Они који одричу видљиву Цркву Христову уједно одричу и природу Цркве, тј. њен конкретни карактер који је чини божанском институцијом (установом) на земљи, у којем се непрекидно наставља искупитељско дело Спаситеља.

Они што воле да се називају члановима невидљиве заједнице тих састављене од светих васцеле земље који су познати једино Богу, они што верују да посредством чисто теоретске вере у Спаситеља постају причасници Духа Светога, они што мисле да Спаситељ извршава њихово спасење без посредовања Цркве коју је Он саздао, живе у заблуди јер "extra ecclesiam nulla salus." Изван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема никаквог спасења. Та Црква је видљива и она није једноставно сабрање људи који верују у Христа. Она је божанска установа. Њој је поверено чување истина које нам је Бог открио. У њој се остварује човеково искупљење. У њој човек општи са Богом и постаје чедо Божије.

Протестанти, који су напустили видљиву Цркву Христову и створили сопствену заједницу светих, греше против темељног карактера Цркве. Они сматрају да је вера самодовољна за спасење. Дело искупљења тумаче као богословску теорију способну да спасе - онога ко је изучава или прихвата. Дело искупљења, међутим, није само богословска теорија. То је тајинствени чин који се извршава у видљивој Цркви Христовој. То је управо оно дело које доноси спасење и које верујуће чини причасницима Духа Светога. Изван Цркве не постоји никаква теорија вере и никаква заједница која би водила општењу са Богом. Спаситељ је рекао: Који верује и крсти биће спасен. Управо је Господ подигао видљиви олтар Цркве. Он због тога упоредо са теоријом захтева и дела, дела сагласна оној истини коју је Он предао Својој светој Цркви, једином приступу у живот, чија је Глава Сам Христос. Њој се и ми морамо потчинити, у њој се морамо учити Истини и задобијати спасење. Једино је она стуб и тврђава Истине јер Дух, Параклитос (Утешитељ) вечно пребива у њој. Преподобни Доситеј поводом Цркве каже: "Ми морамо непоколебиво веровати у Писмо, али само онако, како је сагласно учењу Саборне Цркве." Јеретици, наравно, прихватају Свето Писмо, али га искривљују метафорама, хомонимијом, софизмима људског умовања које заплиће незаплетено и надмудрује оно што се не може надмудрити. Ако бисмо свакодневно морали да прихватамо мишљење ових и оних, Саборна Црква не би била оно што јесте по благодати Христовој, не би опстала до садашњег тренутка и сачувала једину тачку гледишта која се тиче вере и верујући у једно и исто. У таквом случају она би била раздирана мноштвом јереси и више не би била Света Црква, стуб и тврђава Истине, неоскрнављена и чиста. Она би постала Црква лукавих, Црква јеретика који би је, након што су се у њој формирали, касније одбацили без икакве гриже савести. Ми због тога верујемо да сведочанство Саборне Цркве не заостаје за ауторитетом Светог Писма. И Црква и Писмо су дело једног истог Духа. Човек који говори од самога себе може бити у заблуди, може се заваравати и грешити. Саборна Црква никада не говори од саме себе, јер говори Духом Божијим, Учитељем који је вечно обогаћује. Она не може нити да греши, нити да се вара, нити да буде у заблуди. Она је једнака Светом Писму и поседује непроменљиви и постојани ауторитет."

Кирил Јерусалимски каже: "Труди се да у Цркви изучаваш и упознајеш какве су књиге Старог и Новог завета које су сви прихватили. Зашто би губио време на оне књиге које су сумњиве? Прочитај двадесет две књиге Старог завета које су превели седамдесеторица учитеља."

Иза речи светог Кирила Јерусалимског стоји ауторитет Цркве. На Константинопољском сабору 1672.Г. патријарх Дионисије је, поводом непогрешивости Цркве, рекао: "Ми кажемо да је Она непогрешива, руковођена Својом сопственом Главом, Христом, и просветљена Духом Истине. Због тога Она не може да погреши, због тога ју је апостол и назвао "стубом и тврђавом Истине." Она је видљива и до свршетка века никада неће напустити православне."

 

Преузето са сајта "Светосавље"

 

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Недеља средопосна - 26.март: Св.Литургија у 9:00
Литургија пређеосвећених Дарова: средом и петком у 7:30

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...