real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Постом до љубави Штампај Е-пошта

 

Откако је поново дошло до брака Цркве и државе, у употреби су многи црквени појмови. Црква више није формално гетоизирана, њени термини су у општој употреби, веронаука је враћена у школе, иако уз друштвено популарно образложење да је неопходно позидање опште-културног нивоа. У појмове који су најпопуларнији, без конкуренције, спада ПОСТ. Уводе се посни менији у све боље ресторане, часописи су пуни рецепата за добру посну кухињу, IN су посне дијете, чак се зна да пост, сем телесно очишћавајуће, има и функцију психолошког прочишћења. Оно што у атмосфери толеранције, "кулирања", заравњења и култивисаних емоција обично недостаје, јесте питање суштинског смисла и личног значаја поста.

 

Ми не живимо у православном друштву и немамо могућности да створимо посну климу на друштвеном нивоу. Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску схизофренију: наш живот је расцепљен на два дела – религиозни и световни. С једне стране, у Цркви се чита Покајни Канон Светог Андрије Критског и слави спомен на Марију Египћанку, а с друге, на упокојење се реагује пагански – свеће се пале на месту телесне погибије. У Великопосној молитви Светог Јефрема Сирина, која се чита на богослужењима током свих 7 недеља, каже се: Дај ми да уочим своја сагрешења и да не осуђујем свог брата!, а непрекидно се не само оцењује и процењује, већ диреткно осуђује. Већ на излазу из цркве почињу увреде, оговарања, коментари који су све, само не посни.

 

У посту смо, више него икада, свесни да смо подељени на природни и неприродни део, при чему је природни везан за дневну рутину, живот и уобичајени животни стил, а неприродни уа Цркву, смирење, неговање монашког дела у нама. Преовлађује негативно одређење поста: шта је све забрањено (секс, дроге и рок енд рол), а изостаје позитивни смисао поста. Мора да постоји неки разлог зашто је Црква својим саборним умом издвојила 7 недеља, као посебно време за покајање. Велики пост даје одговоре на питања шта је то покајање, зашто нам је оно потребно, како треба да му приступимо. Он се тиче мене, моје вере, мог живота, мог чланства у Цркви. Он је школа покајања, коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин да би продубио своју веру, да би проценио и изменио начин свога живота, да би развио тзв. ПОСНИ ЖИВОТНИ СТИЛ, који важи и у мрсним околностима. Није довољан хигијенско-дијететски режим, чак ни повећан степен ментално-хигијенске будности, није довољно ни проширење молитвеног правила, нити чешће посећивање богослужења. Ако све ове активности нису осмишљене и интегрисане тако да су подржане целокупним животом, ту не постоји ни П од посног животног стила!

 

Да бисмо стварно изградили тај посни животни стил и атмосферу покајања, који нису ограничени само на 7 недеља Часног поста, већ треба да представљају окосницу нашег целокупног живота у Цркви, није лоше да мало редукујемо гордост, изражену уверењем како о посту ама баш све знамо. Без редукције гордости, без покајања, без искуствених одговора на крајње лична питања везана за овај и све друге постове, нема ни љубави. Па, да кренемо лично!

 

Шта је ваш циљ у овом посту?

 

Какав би требало да буде резултат овог поста, па да ви будете њиме задовољни?

 

Шта добијате постом?

 

Колико у посту, сем о недостатку вољене хране, ускраћивању и лишавању од разних природних задовољстава, размишљамо о вољеним особама, познаницима, колегама, смислу свог посла као животног призвања, организацији сопственог живота?

 

Оно што јесте нужно је да та питања себи поставимо током 7 недеља, на великом поклоничком путовању ка Васкрсу. Ако ни због чега другог, онда због тога што је то права прилика да се суочимо са сопственим страстима, које нас поробљавају, чине бићима која страдају и онемогућавају да развијемо праву хришћанску Љубав.

 

 

О греху и посту као очишћењу од греха

 

 

Пост се дефинише као:

 

-       Поклоничко путовање на сам извор православне вере

-       Духовно путовање, са крајњим одредиштем у Васкрсу, као Празнику над Празницима

-       Школа покајања

-       Одбијање да прихватимо жеље и импулсе своје пале природе као нешто нормално, и напор да се ослободимо диктатуре тела и материје над духом

 

Али, зашто нам је потребно покајање и шта је грех? Учили смо и још увек у приступачној литератури, па и црквеним календарима (о уметничким достигнућима да и не говоримо), наилазимо на тезу о 7 смртних грехова.

 

Грех је често схваћен као морални или јуридички преступ, што имплицитно подразумева и погрешан доживљај Бога као полицајца, судије, законодавца. Тако, уместо да Бога доживимо као Љубав, ми, у складу са паганским и старозаветним бићем, само настојимо да му се не замеримо, бежимо од Његовог погледа и казне, удаљујући се од Њега и Његове Љубави. "Видећеш ти свога Бога!", "Стићи ће те греси!", "Нека ти Бог суди!", готово увек је изречено као клетва, а не као обећање заједнице Љубави са Богом.

 

Ако јеванђељску причу о блудном сину узмемо као еталон покајања, онда нам она најбоље илуструје суштинску идеју греха. Није блудни син погрешио зато што је као индивидуа започео свој "бизнис", независно од заједнице са оцем, који му је обезбедио и почетни капитал и дао слободу да њиме располаже, није његова жеља за слободом била неприродна и погрешна. Погрешан је био избор начина за остварење слободе и самосталности. Уместо да се осамостали и врати у заједницу са Оцем као зрела и интегрисана личност, блудни син се изоловао, промашио пут и удаљио од Љубави.

 

Грех је, дакле, промашај, одвајање и удаљавање од Бога, изолација и осуда себе на вечну самоћу. Начин живота блудног сина по одвајању од оца, психолози би окарактерисали као крајње аутодеструктиван: не само да није успео у сопственом бизнису, већ је изгубио властити лик и људско достојанство, почињући да функционише анимално. Не само да се хранио рошчићима са свињама, већ је и живео као оне!

 

Грех није јуридички, нити морални преступ, већ пад са велике висине, одбијање божанске оријентације у животу, одступање од Бога (Љубави), уз давање предности далекој земљи у односу на Очев дом. Често се за погрешке правдамо природним разлозима: наравно да једем, храна је природна потреба; одао сам се блуду, шта ћу кад раде хормони; нисам ја среброљубив, него хоћу да живим као сав нормалан свет.

 

Грех није наше природно стање – дати смо за добро, одлично, савршено. Дати смо за Светитељство! Светиње се већ сада и овде приносе Светима!

 

Наш посни животни стил има за циљ да прихватимо идеал живота у коме је завршна награда – савршенство: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!

 

 

О покајању и Великом посту

као школи за атмосферу покајања

 

 

Савремени свет је постављен на псеудохуманистичким основама, уз тврдњу да су његова основна вредност човек и његово добро. Смисао је изражен у категоријама хедонизма, што чини непожељном сваку фрустрацију, па и суочавање са властитом тугом и грешношћу. Чим неко много размишља о покајању, постаје сумњив – зрео је за психотерапију!

 

-       Зашто би неко желео да осети бол?

-       Зашто узети на себе грехе овога света?

-       Како то да је Бог Љубав, а да је Сина Свог жртвовао ради нас?

 

Страна нам је не само идеја покајања, већ и процес суочавања са дубоким унутрашњим болом (психолози говоре о сепарационој проблематици и депресивној позицији), све радимо да се анестезирамо и психолошки удобно сместимо у свет који нас окружује. Слобода је императив: проблем је само што се слобода пре дефинише као слобода за грех, него као слобода од греха! Опет, имплицитно, човек се схвата као природно склон греху, те се свако настојање да се очисти од греха посматра као ексцентризам, жвака за лудака, неприлагођеност.

 

Наша култура, материјалистичка од врха до дна, кад размишља о греху, посматра га као природну слабост до које долази због лоше прилагођености, те се може одстранити само бољом социо-економском организацијом. Савремени човек и кад исповеда своје грехе, он се заправо не каје. Покајање није обред и форма, оно није набрајање сопствених погрешака у једном тренутку, већ процес, атмосфера која траје. Да, кајемо се у тренутку, али покајавамо у процесу!

 

Велики пост нам открива да је време покајања заправо човеков повратак из изгнанства. Покајање је повратак природном божанском стању, повратак у отаџбину Царства Небеског. Човек који никада није имао доживљај да не припада овој и оваквој стварности и свету, човек који никада није осетио да је прогнан од Бога и стварног живота, никада неће разумети шта је то хришћанство. Онај који је савршено код куће у овоме свету и његовом животу, кога никада није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.

 

Покајање не може да се идентификује са објективним набрајањем грехова и преступа, као акт признавања кривице у правном спору. Покајање је осећање отуђености од Бога и радости општења са Њим, дубока жеља за повратком, поновним проналажењем изгубљеног Дома. У том смислу, грех над греховима је одступање од Бога у својој љубави, уз давање предности далекој земљи у односу на Очев дом. Покајање је везано и за опраштање. У причи о блудном сину не само да је отворен проблем покајања, већ и опраштања. Старији брат је исправан и спреман на служење оцу, као добри син, да би у тренутку кад се од њега очекује љубав, показао фарисејски гнев праведника. Често нам је тешко да опростимо ближњима баш зато што им је Бог опростио (показујемо реваншизам и завист!) Кад говоримо о опраштању сагрешења другима, не треба заборавити да први корак јесте опростити, али да Свети Оци као циљ постављају заборавити! Право покајање води у заборав, без накнадног злопамћења и реваншизма.

 

У опраштању себи, због сопствених сагрешења, важно је разликовати покајање од осећања кривице. Дефинитивно, између покајања и осећања кривице не стоји знак једнакости. Чак и у психотерапији осећање кривице се не сматра продуктивним, те се инсистира на замени осећања кривице осећањем одговорности. У хришћанству, осећање одговорности је нужно, али не и довољно за право покајање. Право покајање подразумева:

 

-       свест о греху

-       жељу да се прекине са погрешним начином живота и окрене нови лист (преумљење)

-       веру у Бога и наду у Његово милосрђе

 

Фактор вере у Бога и у Његово милосрђе је оно што чини различитим процес психотерапије од процеса хришћанског узрастања. Док је циљ успешне психотерапије да клијент научи како да решава проблеме уздајући се искључиво у сопствене снаге, циљ хришћанског узрастања превазилази развијање свесности о властитим капацитетима. Хришћанство нас учи да се, пре свега, уздамо у Бога! То никако није пасивност, фатализам, нити препуштање судбини, већ активно стављање у погон сопствених дарова, уз коначну свест да су они ипак добијени од Бога. Користимо своју слободу, у коју се ни сам Бог не меша, али се уздамо у Његову Љубав! А, свима онима који су заробљени осећањем кривице, не успевајући да развију право покајање, тако што непрекидно анализирају шта су негде тамо и тада урадили, уз закључак да себи не могу да опросте (израз гордости, а не преумљења), Свети Никодим Светогорац саветује: Захвали Богу што си само то урадио, захвали му што ниси био довољно маштовит и реци: Слава Богу да сам само то урадио. Могао сам много горе ствари да урадим и много више да забрљам! Бог не само да ће нам опростити, него је то већ урадио. Свети Оци поручују: Нема греха неопростивог, осим греха непокајаног!

 

 

О позитивном смислу поста:

Развијање посног животног стила

као основе за тренинг љубави

 

 

До сада смо говорили о негативном значењу поста. Вратимо се ономе што је тема: како постом стићи до љубави, а све преко посног животног стила, који и јесте својеврстан тренинг љубави.

 

Шта је позитивни смисао поста, шта то треба да радимо да би пост заиста представљао школу покајања и основу за темељну промену нашег личног односа према Богу? Треба преиспитати однос према себи, што подразумева појачање молитве, за храњење душе и појачање интелектуалног напора, за храњење интелекта; преиспитати и сопствени однос према другима (ко год да је, по Божијем промислу, ма на тренутак, ушао у наш живот, није ту случајно, нити ради вежбања у човекољубљу); као и према послу (тражење смисла властитог професионалног живота као призвања: нема хришћанске науке, уметности, кувања, архитектуре, постоје само људи Хришћани, као јединствене личности, са јединственим, тајновитим и непоновљивим односом према Живом Господу!) Промене не долаѕе споља, од револуција и промена спољашњих услова. У стварности све долази изнутра, из вере и живота сагласног са вером. Једини прави револуционар у свету је – човек светог живота!

 

 

Великопосна молитва Св. Јефреме Сирина

као подсетник за лични подвиг покајања

 

 

Господе и Владико живота мога!

Не дај ми духа лењости, туге (мрзовоље), пожуде (властољубља) и празнословља.

Даруј ми, слуги Твоме,

дух чистоте (целомудрености), смирености, трпљења и љубави.

Да, Господе, Царе,

дај ми да уочим своја сагрешења и да не осуђујем брата свога,

јер си благословен у векове векова. Амин.

 

Чита се два пута на крају сваке службе у посту, од понедељка до петка (не суботом и недељом). Ова молитва поста је својеврстан подсетник за наш лични подвиг у посту, јер набраја све негативне и позитивне елеметне покајања.

 

Негативни елеметни покајања:

 

1. Лењост (празност) – То је дубоко укорењена сумња, уверење да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. Знате оно чувено читање, које смо склони да себи поставимо: А чему све то? Она чини духовну пустош од нашег живота и основа је за следећу страст.

 

2. Униније (туга, мрзовоља) – Резултат такве празности је униније, које је, заправо, непреводив појам, а покушава се превести као туга, мрзовоља, очај, малодушност, лењост и немар према делу властитог спасења. Свети Оци су је сматрали највећом опасношћу за душу. Малодушност је немогућност да човек види било шта добро и позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама. Униније је духовно самоубиство. Униније је и болест данашњице, слободно можемо рећи да је наша култура унинична. Постоји тзв. негативна клиничка слика унинија, која се огледа у неспособности особе да се концентрише, посвети неком садржају у континуитету, расутости пажње и активној анксиозности (у клиничкој пракси одговарало би дијагнози агитиране депресије). Овај незадрж, бедачење, кулирање, глуварење и зујање је нешто што сви имамо, готово у свакодневној животној пракси. Позитивна клиничка слика унинија је слика човека који се убија од рада, започео је стотину послова, трчећи из једног у други, без предаха и паузе, али и без тражења смисла оне активности која би суштински представљала реализацију Божијег дара (у клиничкој пракси одговара радохоличарском животном стилу, обично опсесивно-компулзивних структура).

 

3. Пожуда (властољубље) – љубоначалије – Празност и униније испуњавају живот пожудом, присиљавају да тражимо компензацију у погрешном ставу у односу на друге. Ако мој живот није усмерен на Бога, постаће неминовно себичан и егоцентричан, те ће друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика живота мога, ја постајем свој господар и господ – апсолутни центар свог сопственог света и све почињем да вреднујем у терминима мојих идеја, мојих потреба, мојих жеља и процена. Пожуда је изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да се она потчине и постану објекти наших жеља. Утолико је и чувени психоаналитичарски појам објектног односа не само резултат несрећног избора термина, већ и озбиљно присутне тенденције да се човек учини егоцентричним, уместо Богоцентричним, што је и довело до парадоксалне ситуације у којој је психологија као наука о души, заправо, остала без свог предмета! Пожуда није неминовно изражена у стварној побуди да се влада (воља за моћ), већ може да се испољи у идниферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То је униније упрено против других, оно употпуњава духовно самоубиство духовним убиством!

 

4. Празнословље – Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Свети Оци у томе виде печат слике Божије о човеку, јер се сам Бог открио као Реч. Реч је врхунски дар, али и врхунска опасност. Реч спасава, али и убија. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје празна и условљава лењост, пожуду и униније.

 

 

Позитивни елеметни покајања:

 

1. Чистота (целомудреност) – Чистота се не своди само на сексуална обележја, већ је она директна супротност празнини. Чистота је, пре свега, чистота умовања (грчки – софорсини; црквенословенски – целомудрије). Ако је лењост расипање, траћење, расутост, онда је супротност лењости (празности) – целовитост. Христос је у нама обновио целовитост, васкрсава целовит човек, те целомудреност није никако сводива на физиолошке категорије, већ подразумева спасење и васкрсење целовитог човека!

 

2. Смиреност (понизност) – Ево атрибута који је тако стран нарцистичкој култури, која смиреност и понизност идентификује са слабошћу, пасивношћу, одсуством иницијативе и контроле над властитим животом. Два императива савремене цивилизације су: снага и контрола. Човек који нема или губи контролу, сматра се аутсајдером, а његова смиреност и понизност су доказ друштвеног пропадања. У хришћанству, пак, тек губитак контроле у име Божије, признање истине о себи и свету, доводи до стварног смирења, контроле над собом и сопственим страстима. Разни еманциповани типови мисле да имају контролу, а заправо су заробљени сопственим страстима и тако бивају потпуно ван контроле. Јер кад сам слаб, онда сам силан – не говори без разлога Свети Апостол Павле, који је, с обзиром на интелектуалне капацитете, могао да има сву контролу по критеријумима овога света! Смиреност је победа Истине у нама, одстрањивање лажне слике о себи, сагледавање ствари онаквих какве јесу, сагледавање величанствености, доброте и љубави у свему! Уосталом, зар сама психоанализа не говори о развијању здравог "селфа" тек након рашчишћавањеа са грандиозном, нарцистичком "селф-презентацијом", која води у суочавање са вулнерабилним, али реалним "селфом" и пролажењу кроз депресивну позицију?

 

3. Трпљење – Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. Природни или пали човек је нестрпљив. Слеп у односу на себе, брзо суди и осуђује другог. Он жели да му живот буде успешан, и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је благ, него зато што сагледава дубину која постоји. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и у нама се све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, што је божанска особина.

 

4. Љубав – То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Љубав је основна тема Месопусне недеље, једне од 5 припремних недеља за Велики пост (1. недеља у којој се чита Јеванђеље о Закхеју, има за тему жељу човека да се приближи Господу; 2. О Митару и фарисеју, има као основну тему – смирење; 3. Недеља о блудном сину, са темом човековог повратка из изнанства; 4. је месопусна, са темом љубави, уз читање Јеванђељског дела о Страшном суду и 5. сиропусна, са темом – праштања). Основна тема месопусне недеље је љубав, јер, шта ће бити мерило на Страшном Суду?

 

Љубав – конкретна, лична љубав према сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног сиромаха. Данас се све више хришћанска љубав идентификује са социјалним активизмом, химанитарним акцијама и толеранцијом. Ипак, Црква није социјална установа!

 

Хришћанска љубав је могућа немогућност да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, јер, ако је бар на тренутак ушао у мој живот, он није ту случајно ради добрих дела, већ као почетак вечног дружења у самом Господу. Љубав је она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у другоме и досеже до корена људског бића, истинитог дела Бога у човеку. Не постоји безлична љубав, јер љубав је чудновато откривање личности у човеку, личног и јединственог у општем и заједничком. Љубав је откривање у сваком човеку онога што се у њему може волети!

 

Већ смо напоменули да се хришћанска љубав никако не може поистоветити са социјалним активизмом или толеранцијом. Могуће је побројати бар 3 различитости:

 

1. За социјалног активисту, објект љубави је човек, апстрактан појам. Личност је сведена на човека. У Хришћанству – предмет љубави је човек као личност.

 

2. Социјални активизам је увек футуристички оријентисан – правда, љубав и срећа тек треба да дођу. Хришћанство сматра да је сада и овде време за љубав, као предокушање Царства Небеског!

 

3. Социјални активизам је ограничен на овај свет. Хришћанска љубав превазилази овај свет, она је објава Царства Небеског. Она надмашује све границе и услове овога света, јер је њен циљ и крај у Богу.

 

Истинита мисија Цркве јесте, заправо, подсећање на ову личну љубав и призвање да љубављу испуни грешни свет! Хришћани су максималисти. Свако од нас је одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због дара Христове Љубави. Судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или не, да ли смо волели или одбили да волимо!

 

Завршни део молитве Светог Јефрема Сирина нас подсећа да уочимо своја сагрешења и не осуђујемо брата свога. Реч је, заправо, о избегавању гордости, кроз интеграцију чистоте, понизности, стрпљења и љубави. Напоменули смо да је великопосна молитва Св. Јефрема Сирина пропраћена метанијама, тако да се, код првог читања чине велики земни поклони после сваке молбе – укупно 12 метанија, а код другог читања, након молитве у целини, прави се једна велика метанија. Зашто се метанише? У молитви Св. Јефрема Сирина најбоље је изражено значење метанисања. Црква не прави разлику између душе и тела, треба да буде обновљен цео човек. Цео човек се каје, цео човек васкрсава, те су метаније, заправо, знак психосоматског покајања! Хришћански аскетизам је борба за тело, а не против тела. Тело учествује у молитви душе, као што се и душа моли кроз тело!

 

Циљ хришћана, као врхунских максималиста, јесте претварање природног у натприродно, сусрет у есхатолошкој реалности. Утолико ни пост, ни молитва нису сами себи сврха. Пост има и своје материјалистичке елементе и видљиве резултате, а молитва ипак остаје неухватљива, невидљива сила, веза унутрашњег, суштинског и личног у нама са Невидљивим, а Присутним Животодавцем.

 

Посебно на примеру молитава за умрле уочавамо суштински израз Цркве као Љубави. Молимо Бога да се сети оних које волимо, молећи се за њих, ми их сусрећемо у Христу, који је Љубав. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему.

 

Хришћани дефинитивно воде двоструки живот: овај живот у целини јесте предукус и припрема за Царство Божије, а свака делатност потврда и очекивање онога што треба да дође. Живимо између два пола: Царство је у нама  и Царство треба да дође. Христос је дошао да бисмо могли да га чекамо! Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз и Пасха у Царство Божије! Црква је, тако, сећање на Христа, које се разликује од тзв. природног сећања, где, што је интензивнији доживљај присуства одсутне особе, то је и бол већи. Природно сећање је најчудеснија, али и најтрагичнија људска способност, јер носи интензиван бол због живог доживљаја одслуства драге особе и њеног губитка. Ново сећање у Христу јесте дар и сила која прошле чињенице претвара у актуелни догађај од вечног значаја, ми се истовремено не само сећамо Христа, већ је кроз сећање Он овде и сада, са нама, до свршетка века.

 

Литургичка прослава неког догађаја је, стога, поновни улазак Цркве у тај догађај, што не означава само идеју, већ реалну радост и тугу, њен живот и конкретно постојање. Оваква прослава подразумева учешће (физички и духовни напор) у крајњем и свеобухватном Христовом данас! Лажна хришћанска духовност је мотивисана пре его-трипом него Христом. Срце остаје пусто и празно, а у њега се усељавају демонске силе.

 

 

Шта је права хришћанска љубав и како се она разликује од

сентименталних, психолошких представа о љубави

 

 

Готово да нема човека који не би, у централне вредности и циљеве свеукупног живота, уврстио љубав. Исто тако, готово да нема човека који не би основано тврдио да зна шта је љубав. Па, да кренемо од дефиниције љубави.

 

Подсети ме шта то беше љубав – нису само речи песме, већ и моје питање за све нас. Шта је љубав и како бисте је ви лично дефинисали? Павле Евдокимов каже: Ни један од великих мислилаца или песника није пронашао одговор на питање шта је љубав. Ми можемо да пратимо њено развиће, али о рађању љубави не можемо ништа да кажемо. На врхунцу нарастања љубави, душа као да постаје чиста музика и зауставља сваку реч. Може ли се руком ухватити светлост? – она клизи кроз прсте. Када би формула љубави била могућа, била би пронађена и сама формула човека!

 

Чак и психологија одваја љубав од свих осталих простих осећаја и осећања. Љубав, по психолошкој дефиницији, није осећање, већ сентимент: много комплекснији феномен, заправо недоступан објективном проучавању. За разлику од осета, доступних објективном посматрању, чак мерењу, са логичким статусом операционално дефинисаних феномена, осећања су већ компликованија и, само делимично, могу бити подложна објективној методологији, са статусом интервенишућих варијабли, а љубав, као сентимент, за који сви знамо да постоји, има, заправо, само статус хипотетичког конструкта интерсубјективне сагласности. Проблем је што чак и таква интерсубјективна сагласност заправо не постоји, већ су у игри личне дефиниције, често сасвим зависне од индивидуалних одлика карактера, рационалних, али и крајње ирационалних, несвесних конститутивних елемената.

 

У хедонистичкој култури којој припадамо, човек је постављен у центар света, као биће око кога се све окреће, које има пуну слободу избора, са посебним гнушањем на сваку идеју уздржања, аскезе, одлагања импулса. Мото већине људи је: Ко ће мени, ако не ја себи, и кад – ако не сад! Нема ту места за смирење, скромност, па ни жртву! Последично, нема места ни за мир, наду и љубав. Стога, велика већина добро прилагођених људи, независно од узрасне групе којој припадају, љубав поистовећује са заљубљеношћу, која има могућност почетног узлета и еуфорије, али и сасвим ограничен век трајања. Изјаве типа: Разишли смо се јер је љубав престала, некако се потрошила – делују као реална процена онога што се неминовно догађа у емотивним релацијама. Штавише, и заљубљеност се дефинише као индивидуални, егоцентрични феномен, где појединац проживљава личну егзалтацију због сусрета са неким ко је стимулисао његова осећања, пробудио емоционалне потребе и, бар на тренутак, унео новину и свежину у баналност животне рутине. Често се ради о нарцистичком избору објекта, где објект љубави (заљубљености) пре има функцију стимулуса, или се третира као продужетак властитих потреба, него што заиста бива третиран као друго боголико биће, пред чијим микрокосмосом остајемо задивљени и спремни да напустимо властиту себичност и затвореност у свој мали свет. Постоје, наравно, и комплементарни избори партнера, по принципу привлачења супротности, тако да се властите слабости компензују јаким партнерским странама, у односу који има све одлике психолошке симбиозе. У оба случаја, проблем је што заљубљеност није довољна за развијање праве хришћанске љубави. Она јесте нужан, али не и довољан услов, посебно ако се систематски одбацује чињеница да је Љубав неодвојива од Жртве и Крста! Какав год био почетни кредит, који је људима Богом дана основа за развијање заједнице љубави, до такве заједнице неће доћи уколико се не направи искорак из себе, заједнички двиг, покрет у правцу реално постојеће божанске љубави.

 

Прихватајући заљубљеност као нормалну појаву, коју као људи и заслужујемо, склони смо да се опустимо, уживајући у тренутном добром стању, без идеје да тек ту започиње наш напор, озбиљна борба за задобијање љубави, која је, у свом савршенству, и врхунска врлина. Интересантно је колико се на све што је добро лако навикнемо, мислећи да ће, без нашег напора, само по себи трајати, и без наше борбе и жртве, донети резултат. Почетни помак који заљубљеност неминовно доноси, ипак не траје вечно, посебно ако другу особу третирамо само као објект својих жеља. У одсуству напора да то биће и упознамо, и то као независно од нас, боголико налик нама, и достојно жртве из љубави, обично трошимо почетни кредит, улазећи у фазу емоционалног заравњења, навике и накнадне равнодушности. Без идеје и намере да ми ту нешто треба да урадимо и умешамо се у сопствени живот, заправо се све више удаљавамо од вољеног објекта, уз спремност да уочимо и испоставимо му рачун за све његове мане. Емоционални однос се крњи, а у резигнирану душу увлаче се разне демонске помисли и искушења, пред којима, због одсуства спремности за тренинг љубави, обично падамо. Што бих се ја борила за њега, кад он нема намеру да било шта суштински за мене уради? Зашто бих ја одбио могуће еротске понуде са стране и тако себи ускратио задовољство, кад ни она не би одолела да ме не превари, само кад би се појавила права прилика? Колико сам се ја само жртвовала да будем са његовим друштвом и пратим глупе утакмице, док он нема намеру да трпи ни један сусрет са мојим родитељима или другарицама?

 

Све су ово уобичајени коментари који долазе у фази психолошке припремљености за напуштање вољеног објекта, који се показао као неспособан да промени и нас, и наше сопствени живот. Ако се, бар накнадно, и појави осећање да је могло и знатно друкчије, да баш нисмо исказали све своје потенцијале за блискост, обично је реч о осећању кривице, за које смо већ констатовали да је далеко од покајања и за заправо само служи даљем егоцентризму и затварању у љуштуру сопствене непогрешиве индивидуе.

 

Шта је неопходно у оквиру тренинга за развијање праве заједнице љубави? Пре свега, свесност о томе да јединственост љубави никада није општа, нити психолошка чињеница, непосредно доступна људској природи уопште, већ да она изискује посредништво Благодати! Управо због тога и брак не налази своје право место ни у моралу, ни у естетици, него – у вери. Како каже Евдокимов, захваљујући Благодати Свете Тајне, посрнућа и падови не представљају смртне ране. Оно што монаси остварују непосредно, брачници чине посредно. Једно кроз друго гледају они у Христа и за свакога је оно друго, љубав његова, дар Благодати! Ни једна љубав не опстаје без препрека. У браку се препреке чудновато поунутарњују. Свеколико опсењујуће тајанство брачне љубави јесте у духовном освајању онога другог, а сврха љубави је да двоје једно буду. Једно страно биће ми постаје присније, унутарњије од сопствене душе. Брачна целомудреност значи да за мушкарца постоји само једна таква особа на овом свету и да му је у њој, вољеној жени, свеколики женски род.

 

Права љубав, поред овог напора да се изађе из себе, искорачи из властитог егоцентризма, подразумева и реално познање друге личности. Уосталом, на јеврејском, реч уада значи у исти мах, и љубити, и познати у потпуности. Каже се: Адам познаде Еву. Чудо љубави укида удаљеност, одстојање и усамљеност, и пружа предосећање разнородне истоветности две особе у Господу.

 

Карактеристична је извесна анамнеза, тајанствено сећање које постоји у истинској љубави, где ерос препознаје већ вољено биће својих снова, као већ виђено. Павле Евдокимов каже: Сваки човек носи у себи своју Еву и живи у ишчекивању њене могуће појаве. Пажљив човек може да предосети извесну предодређеност истинске љубави, ако је таква љубав његова судбина. Она ти је била одређена од искони – каже анђео Рафаил Товији. Присуство Божије не држи се по страни од привлачности коју осећају они који се воле, и њихов сусрет никада није случајан. Лице вољеног већ је некако познато, оно постоји пре него што смо га сусрели и препознали. Пророчка видовитост љубави прониче у икону, у мисао Божију вољеном бићу. Љубав избија управо онда када скривена моћ разоткрије лепоту, коју други нису кадри да опазе. Оно што је за непосвећене обично и без тајни, постаје управо јединствено, препуно тајни. Каже се – Љубав је слепа, а, ипак, она нам даје вид. Љубав додирује тајне дубине, њен долазак испуњује и савршава. Бивамо вољени онакви какви јесмо, то нам омогућава да и себе прихвагтимо и своје сопствено биће примимо као дар. Осредњи човек може да се у љубави покаже генијем. Песма потекла из његових коренова може да испуни свемир и да га подигне у непознате висине!

 

Тренинг љубави подразумева и активну борбу са сопственим страстима, борбу за своју љубав, без непрекидног преиспитивања да ли нам је она у истој мери узвраћена и колико смо ми заправо вољени. Старац Порфирије исправно упозорава: Данас људи траже да их други воле; због тога и доживљавају неуспех. Исправно је да се не осврћеш на то да ли тебе воле, него да ли ти волиш Христа и људе. Само тако се душа испуњава! Душа која је заљубљена у Христа, увек је радосна и срећна, ма шта да јој се догоди, било каквих напора и жртве да је кошта њен божански ерос. Што се више труди и жртвује ради свог љубљеног Христа, то се осећа срећнијом. Душа се заљубљује у Христа, кад упознаје и примењује Његове заповести. Кад се душа заљуби у Христа, љуби и људе – не може да их мрзи. А, у душу која је заљубљена у Христа, ђаво не може ступити јер нема празног места за њега.

 

Љубав је неодвојива од Крста и Жртве, при чему се хришћанска жртва веома разликује од свесне или несвесне манипулативне психолошке жртве, усмерене на остваривање некакве идивидуалне добити и гратификације. Ако је само љубав у стању да надиђе и победи смрт, онда је она основни мотив и покретач целокупног нашег делања. У основи подвига је љубав, при чему ни подвиг, пост, борба са страстима нису сами себи сврха, већ су мотивисани љубављу. Но, за тренирање и непрекидно увећавање љубави, подвиг и аскеза јесу неопходни, јер ми јесмо бића дата, али и задата. Тако и љубав није једноставно – дата, већ је такође треба и стварати и изграђивати. Свако претеривање и искључивост типа: најважнији је индивидуални подвиг или само је љубав важна, заправо демонтирају модел Крста, који подразумева интегрисаност вертикале (односа према Богу) и хоризонтале (односа према ближњима).

 

Душа досеже своју стварност само превазилазећи себе без престанка, извијајући се ка Другоме, само онда када више себи не припада. Нема супротстављености ероса и агапи, Бог рађа и ерос и агапи, те се то двоје допуњују, ерос се расцветава у агапи, и произмењен Духом, излази у сусрет божанској Љубави. Ако је хришћански живот заправо живот благодатни, живот који подразумева служење, а не господарење и превласт, онда колико год да у погледу призива и духовних дарова постоји неједнакост, једнакост људских бића се огледа у томе што су сва створена, сва – грешна и сва подједнако немоћна да само сопственим снагама уђу у Царство Божије. Величина није у томе да се буде ово или оно, него да се живи по сопственој мери, коју нам је Господ одредио. У том смислу, нема разлике између брачне и монашке љубави и светости, које су као две падине Тавора, јер је и једној и другој мета – Дух Свети.

 

Монаштво изражава универзалну духовну норму, нормативну вредност за сваког Хришћанина, те и брак у себе укључује монашко стање: заједничко приклањање двеју воља вољи Господњој, смрт за прошлост и рођење за нови живот. И брачни и монашки пут теже истој заједничкој тачки – девствености човековог духа. Слика брачне љубави је заправо слика љубави између Бога и људске душе!

 

Уместо закључка, а у одговору на питање зашто нам је потребно да развијамо посни животни стил, атмосферу покајања и дневно спроводимо духовно-хигијенске мере борбе са страстима, прочитајмо 13. главу Прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, тзв. Химну љубави!

 


 

Предавање психотерапеута Александре Јанковић,

одржано 14. марта 2005. године,

на тему: "Посни животни стил као својеврстан тренинг љубави"

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Преображење Господње - субота, 19.август: Света Литургија са освећењем грожђа у 9:00
Недеља 11.по Духовима - 20.август: Св.Литургија у 9:00
Госпојински пост: од 14. до 28. августа
Исповест: свакога дана током и после јутрења и вечерње (бденија)

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...