real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Круна и црква Штампај Е-пошта

 

Повод за развод брака између краља Милана

и краљице Наталије

 

Године 1886. о Васкрсу, десио се овај случај. По свршетку јутрења и целивања св. крста, св. Јеванђеља и иконе Васкрсења Христовог, краљ Милан и краљица Наталија, у пратњи елите престоничког грађанства, диполомата православне вере и дворског особља, око 01:30 после поноћи сишли су из цркве у велику салу, да се поздраве са гостима и приме честитања о Васкрсу. Васкрс се у Двору свечано прослављао, почетком јутрења, у поноћ. Приликом поздрава краља и краљице са гостима, краљица није хтела да се поздрави са женом представника Грчке цркве, Назеса. Ово је толико наљутило краља Милана да је прекинуо серкл и пре времена изашао из сале, због чега су се гости врло рано разишли. Гђа Назес је иначе, за време Великог поста те године, редовно сваке недеље и празника, среде и петка, долазила у дворску Капелу и, по свршетку службе Божије, одлазила са краљицом Наталијом у салончић на разговор и кафицу.

 

Поступак краљичин према Назесовици о Васкрсу је толико озлоједио краља Милана да је направио лом, што је био узрок почетку његовог тражења да се брак са краљицом Наталијом разведе. Да би се ублажио заоштрени однос између краља и краљице, она је 30. априла те године са престолонаследником Александром отишла на Крим, где је, из здравствених разлога, боравила до јесени. Краљ Милан, да би се пред светом показао као добар муж, наредио је да се 2. маја, на рођендан краљице Наталије, одлужи свечана служба у дворској Капели, чему је присуствовао краља са целом Владом, на челу са Гарашанином, и целим дворским особљем и њиховим госпођама.

 

Односи између краља и краљице бивали су све тежи, несноснији, па је 11. јуна 1887. године краљ Милан поднео писмену тужбу против краљице и тражио развод брака. Тужбу је лично однео и предао Митрополиту Теодосију, а сам ју је написао на око четири табака, који су били прошивени тробојком.

 

У време када је поднета тужба за развод брака, у београдској Конзисторији били су: председник прота Алекса Илић, који је, као пензионисан у време Владе либерала и радикала, враћен у дејство без знања Митрополита Теодосија; судије: Иван Јевтић, Јован Марковић и Павле Милетић.

 

Чим је краљ предао тужбу Митрополиту, одмах је отишао. При силаску низ митрополијске степенице, сусрео је носаче који су носили ствари за Друштво Св. Саве, привремено смештено у двема собама Митрополије. Они су, угледавши краља, поздравили узвиком: "Живео!" – на шта им је краљ бацио пуну шаку златног новца, чему су се они веома обрадовали.

 

Митрополит Теодосије је предао тужбу проти Алекси да је узме у поступак. Изневши судијама краљеву тужбу, записано је мишљење судија. Ово је била врло важна и историјска седница. Судија Иван Јевтић први је узео реч, изјавивши да Конзисторија може узети тужбу у поступак тек када се према закону изврше прописна мирења, пошто у Закон од 1862. године није била унета ниједна тачка којом би се прописивало како се има поступати, а када тога нема, онда и за краљевски пар морају важити сви законски прописи. Ово су гледиште усвојиле и остале судије, Јован Марковић и Павле Милетић. Када је прота саслушао мишљење судија, он је казао судији Павлу Милетићу: "Пајо, па ја и ти морамо ово свршити", на шта је Павле одговорио: "Ти можеш само на себе рачунати, а никако на мене". На тој седници секретар је био протођакон Никола Д. Божић, који је и записао све ове редове. После оваквог држања судија – чланова Конзисторије у начелној расправи, седница је закључена, а о свему су извештени Митрополит и министар просвете и црквених послова. После овако одлучног и у свему законитог држања чланова Конзисторије, настало је једно лутање.

 

Митрополит сазива Св. Архијерејски Сабор, да он узме у поступак тужбу краљеву, са освртом на његов положај у држави. Чланови Сабора били су тада: епископ ништи Димитрије (потоњи Патријарх), епископ жички Никанор Ружичић, архимандрит манастира Рајковац Владимир Глумац, прота округа црноречког – Стеван Величковић и прота округа моравског – Милутин Поповић. Када је члановима Архијерејског Сабора саопштена краљева тужба, после врло дугог саветовања је одлучено: да епископ нишки Димитрије оде у Визбаден, где се у то време налазила краљица са престолонаследником, и да покуша измирење. Краљица Наталија, иако је веома високо ценила епископа нишког Димитрија, по налогу своје тетке – гђе Мурузи није хтела да га прими, бојећи се какве подвале.

 

Када се епископ Димитрије вратио из Визбадена не свршивши ништа, тада је поново Арх. Сабор сазвао седницу, ради коначне одлуке по тужби краљевој. Пре тога је и Митрополит Теодосије ишао са члановима Сабора краљу Милану и преклињао да у интересу престола и династије повуче тужбу, на шта краљ никако није хтео да пристане. Да би уверио Сабор у краљичину тврдоглавост, навео је то што није хтела да прими ни изасланика Архијерејског Сабора, епископа нишког. Категорички је тражио од Архијерејског САбора да, као највиша црквена инстанца, с погледом на његов високи владарски положај, узме у поступак његову тужбу и реши је.

 

Након оваквог одговора, Сабор се састао на новој седници, када су гласали: Митрополит Теодосије и прота Величковић да се узме тужба у поступак, а сви остали чланови Арх. Сабора гласали су против, наводећи као разлог то што ни једном тачком закона није Арх. Сабор одређен да расправља и пресуђује брачне расправе, већ једино београдска Конзисторија.

 

После овакве одлуке, предмет је враћен Конзисторији, која је донела одлуку да се изврше прописна мишљења према законском пропису. Кад је краљ Милан дошао за ову одлуку, наредио је депешом да се ништа даље не ради. Он је тада био у гостима код свога великог пријатеља, грофа Зичи у Мађарској, у лову.

 

По повратку у Београд, краљ Милан је тражио да овај спор оконча Митрополит Теодосије. О се у почетку опирао том противзаконитом акту, али, када су молбе и навале учестале, под претњом да ће краљ абдицирати, да ће династија пропасти, и најзад да старац – Митрополит Теодосије треба да да мира најоданијем сину Српске Православне Цркве и свом највећем пријатељу – он је најзад подлегао томе и потписао акт о разводу брака, на који је печат ударио писац ових забелешки. На потписивању бракоразводног акта били су присутни: председник Владе – Никола Христић, ђенерал Крста Протић и министар Владан Ђорђевић. Концепт је саставио референт Министарства просвете и црквених послова – Иван Павловић. Тако је старац на дубоким заранцима свог живота (Митрополит Теодосије) примио једну незаконитост на себе.

 

Краљица Наталија му је 1887. године из Нице послала телеграм, у коме га, као побожна ћерка, моли да не обремени своју старачку душу новим грехом према њој, бећ да се држи Закона.

 

Акт о разводу брака датиран је 12. октобра 1888. године.

 

 

 

Абдикација краља Милана

 

Развод брака између краља и краљице врло је рђаво примљен у народу. Дошло је до опште осуде оних који су развод брака "преко колена" и противу закона извршили. Краљ Милан је, као одговор на такво јавно мњење, које је ишло лично против њега, а у корист разведене краљице, на Петковачу 1888. године, објавио проглас народу, у коме излаже своју љубав према народу и обећава доношење најмодернијег устава, који је у Двору рађен од стране наших најбољих правника и државника, и који је изнесен Великој народној скупштини на решење, који је она у потпуности морала примити, у противном би краљ санкционисао тај устав. Тако је Србија децембра 1888. године добила најбољи устав, а који је његов син 1894. године суспендовао.

 

Без обзира на то што је дао народу најбољи устав, краљ Милан је увидео да му је немогуће опстати на престолу, па је 22. фебруара 1889. године, у најбољој снази свог живота, абдицирао у корист свога јединца. Говорило се да су лично краљу Милану наклоњене Аустрија и Немачка саветовале да то не чини, а и да му је то исто саветовала и његова Влада, али је све то било узалуд, нарочито што је намеравао да се ожени Артемизом, женом једног од својих чиновника од положаја, са којом је, без икаква зазора, живео и децу рађао. Но, и то му се изјаловило.

 

На дан 22. фебруара 1889. године, као и на дан прогласа Краљевине, била је у београдској Саборној цркви свечана Литургија, коју је служио Митрополит Теодосије, уз саслуживање бројног свештенства и два ђакона. По освећењу Дарова, ушао је тутор у олтар и саопштио дворском протојереју, Јакову Павловићу, да одмах са дворским протођаконом (аутором ових забелешки), иде у Двор и да сврше благодарење јер тако краљ наређује. Прота Павловић саопштио је ово Митрополиту, који је дао благослов да се то и учини. Прота и протођакон одвезли су се у Двор, не знајући шта ће се догодити. При уласку у Двор, приметили су утученост на лицима дворског особља. У 10 часова и 30 минута ушао је у дворску цркву мајор Илија Ћирић и саопштио проти Павловићу да га краљ зове, на шта се он одмах упутио краљу. После краћег времена, прота се вратио врло узбуђен и блед. Навлачећи епитрахиљ и фелон, рекао је протођакону готово кроз сузе: "Никола, оно што чујеш, говори" (упућујући га да му реферише све што чује да се говори око њега). Протођакон је приметио да не може да слуша шта се говори јер мора да изговара јектеније, а у исто време и да пева, пошто хор није био присутан.

 

Дошао је краљ, водећи за руку сина, који је на себи носио орден Белог Орла I степена и у руци држао свитак – вероватно акт одрицања очевог у корист његову. Краљ је био веома узбуђен, као и сви присутни, који су за њим ушли у цркву, маршал Двора је чак и заплакао. Све је наговештавало да ће нешто важно да се збуде. По свршеном благодарењу, краљ је лично наредио да се иде под одеждама у салу, где се обично сече колач о краљевој слави. На главном улазу стајала је чета гардиста са заставом. Краљ је дозвао команданта чете и пред свима рекао: "Заставник напред и, док ја не изиђем, нико не сме ни ући ни изаћи из Дворске сале". Командир је отпоздравио речју: "Разумем!" Гардисти су, на његову заповест, извукли сабље и затворили улаз у салу.

 

Када су ушли у салу, краљ постави свог Сашу у средину, па уђе у велику салу, где су се већ били окупили сви великодостојници, Митрополит са свештенством и остали позвани гости. После краћег времена отворила су се врата, кроз кога је краљ Милан ушао, водећи сина за руку. Сви присутни поздравили су новог краља, Александра I, кога је присутнима представио његов отац. Тада је присутнима саопштио да је абдицирао у корист свога сина. По стишавању узвика, краљ Милан наредио је протођакону да говори многољетствије. Овај упита проту Павловића коме да говори многољетствије, старом или новом краљу, на шта му краљ Милан одговори: само новом краљу, што је овај и учинио. Митрополит Теодосије је са свештенством затим отпевао "Многаја љета".

 

После овога је краљ Милан одржао велики говор, у коме је истицао свој рад за добро народа, а на крају свог говора обратио се сину речима: "Чувај се ласкаваца и удворица јер су ме они до овога и довели". По свшетку говора, пришао је заставнику, узео крај заставе, пољубио је и положио заклетву на верност новоме краљу, сину своме. Затим је ухватио свога сина – новога краља, и изашао из сале, а народ за њим, кличући новом краљу: "Живео!" Тако је завршен овај историјски чин.

 

 

 

Митрополит Михаило и краљ Милан

 

Иако је Митрополит Михаило био један од најоданијих црквених службеника краљу Милану, ипак га је, током година, због ближих односа са либералима, омрзао и једва дочекао предлог министра просвете и црквених послова, Стојана Новаковића, да се Митрополит Михаило уклони, 18. октобра 1881. године, са црквене управе, не дајући му никакву пензију, иако је имао права на њу као архијереј, од 1854. године. Мржња краља Милана према Митрополиту Михаилу била је стална и тако велика да је на ручку који је приређивао 1887. године у част либерала и радикала, који су тада заједнички образовали Владу, рекао тадашњем министру просвете и црквених послова, Алимпију Вељковићу: "Разбићу ја оно кандило које ви мислите да упалите Врачарском свецу". Митрополит Михаило је као изгнаник живео најпре у Кијеву, а затим стално у Московском Подворју, које је добио од руског Синода, када је 1869. године био у Русији.

 

Краљ Милан је по својој абдикацији кренуо да обиђе света места и да се поклони Гробу Господњем. У то време радикална Влада у споразуму са намесницима краљевског достојанства, желећи да у Цркви потврди редовно стање, кога је нестало свргнућем Митрополита Михаила и целе његове јерархије, а која такође није хтела да пристане на Закон о таксама – позвала је Митрополита Михаила да се врати из прогонства, што је он и учинио 18. маја 1889. године. 28. маја исте године реактивиран је, заједно са епископом шабачким Јеронимом, а владику Мојсеја нису хтели да реактивирају јер на то није дао свој пристанак Митрополит Михаило. Тога дана враћена је стара јерархија, а нова, на челу са Митрополитом Теодосијем и епископима нишким и жичким, сишла је са управе црквене, не правећи потешкоће. Уступили су места своја старијој браћи, како су навели у акту у којем су тражили пензије.

 

Када се краљ Милан враћао са светих места, Влада и намесници тражили су да и Митрополит Михаило изађе на дочек краљу Милану. Митрополит Михаило је тражио да га ослободе те непријатности. Но, када је ђенерал Бели-Марковић, намесник краљев и велики пријатељ Митрополитов, дошао лично и тражио да Митрополит пређе преко свега што је било и да изађе на дочек, Митрополит Михаило се у последњем моменту одазвао овој жељи и са аутором ових бележака кренуо на железничку станицу. Стигао је неколико минута пре доласка краљевог. Митрополит је био веома узбуђен. Од љутине гореле су му јагодице на образима, али му је краљ Милан приредио једно пријатно изненађење. Сишав с воза и загрливши свога сина, краљ се топло поздрављао са намесницима и председником Владе. Затим је пришао руци Митрополита Михаила и изговорио: "Враћам се из светог места, где је Господ наш Исус Христос приповедао Своју науку иза своја узвишена начела претрпео крсне муке. Обраћам се вама као побожни син и молим, благословите ме и опростите". Митрополит Михаило, изненађен оваквим поздравом, благословио га је, загрлио и пољубио, што је на све присутне учинило изузетан утисак.

 

Но, иако је у први мах изгледало да су и краљ и Митрополит дали све забораву, ипак је црв мржње нагризао срце краља, нарочито када је чуо да је Архијерејски Сабор, на захтев краљице Наталије, донео одлуку да је неважећи развод брака, којег је Митрополит Теодосије развео противзаконито. Чувши за ово, преко адвоката Марка Стојановића тражио је решење по том питању, које му је издато, али које га није задовољило јер је одлука саборска по том питању донесена тако да је свака страна могла рачунати да је решење у њену корист. Затегнути односи између краља и Митрополита пред смрт Митрополитову су ублажени јер је краљ мислио да ће пристати на доношење конкордата, на шта Митрополит није никако хтео да пристане. Налазећи се пред моралном пресијом да на то пристане, желео је пре смрт него да да пристанак на конкордат. Бог се напокон смиловао старцу. 3. фебруара 1898. године одслужио је у Капели последњу службу, причестио се и 5. фебруара у 12 часова и 10 минута се упокојио. За време овог кратког но врло тешког обољења, обилазио га је краљ Милан са Владаном Ђорђевићем.

 

Митрополит Михаило је оплакан онако како је оплакан и праотац Јаков од стране Израиља. По наредби краља Милана, узела је и војска учешћа при сахрани његовој, на дан 8. фебруара 1898. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду, а благодарно свештенство подигло му је споменик на гробу његовом. Његов последњи савет да се чува Свето Православље и српство, определио је свештенство, те су на споменику његовом урезане те речи: "Чувајте Православље, чувајте српство".

 

Митрополит Михаило је пуних седам година јео изгнанички хлеб, али је на крају враћен и сахрањен у отаџбини својој, а краљ Милан, гоњен сином, у чију корист се одрекао престола, умро је у туђини и сахрањен ван своје уже отаџбине, не видевши сина, који га није трпео јер му није одобравао женидбом са удовицом Драгом Машин, нероткињом и старијом годинама од њега...

 

 

 

Сахрана краља Александра и краљице Драге

 

Закон Божији наређује: да деца поштују своје родитеље, да би им било добро у животу и да би дуго живели на земљи, а они који вређају своје родитеље и не поштују их – кажњавају се.

 

Краљ Александар Обреновић V, кога су родитељи његови, не гледајући на распру у њиховом животу, волели свом душом и кога су у писмима својим називали "обожаваним", тешко се огрешио о љубав према својим родитељима и о част и достојанство свога народа, због чега је, 29. маја 1903. године, платио животом својим, заједно са женом својом.

 

Револуционарна Влада, руковођена вишим обзирима, дозволила је да се краљ и краљица сахране у цркви Св. Марка у Београду, коју је његов прадед, књаз Милош I, подигао, извршујући аманет Лазара Панче – Македонца. На дан 29. маја те године, аутор ових записа, као старешина црквени, позван је од стране г. Авакумовића, председника револуционарне Владе, којуи му је наредио да се краљ Александар сахрани у гробу покојног књаза Милана Обреновића II, али да све то буде у тајности. Упитан када се мисли да се краљ сахрани, г. Авакумовић је одговорио: после 9 часова увече.

 

Да би се све припремило за краљеву сахрану, одмах се приступило отварању гробнице покојног кнеза Милана II, где је био сахрањен и краљевић Сергије, други син краља Милана. Гроб покојног краља Милана био је сазидан у виду канала, тако да се апсолутно нико други није могао ту сахранити. Том приликом запажено је да је сандук кнеза Милана био од тешке ораховине, обложен сав бордо кадифом. У гробници је нађен златан прстен са натписом: "М.М.О.II". Овај прстен предат је од стране аутора ових редова Стојану Протићу, министру Унутрашњих дела, а он је прстен предао на чување нашем музеју. Видевши да се краљ и краљица не могу сахранити где је било наређено, отворена је гробница покојне Анке Обреновићке, бабе краљеве, и разваливши јужни зид гробнице, покојна Анка је померена на север до гроба покојног владике Гаврила, епископа шабачког.

 

После поноћи, у 1 час и 50 минута, донесени су убијени краљ и краљица на двојим колима за дезинфекцију, праћени са по 10 жандарма. Тела краљево и краљичино била су смештена у врло скупоценим металним сандуцима, залемљеним и нумерисаним.

 

На опелу су чинодејствовали: прота града Београда, Милутин Стокић, аутор ових бележака – прота Никола Д. Божић, прота Трифуновић, свештеник Јован Илић и протођакон Димитрије Стевановић. Опело је врло свечано свршено у присуству жандарма и квартовног писара Ристића. По свршеном опелу, унесен је сандук краљев у гробницу и положен до покојне Анке Обреновићке, а до њега сахрањена је краљица, затим је сачињен записник о сахрани, који је узео писар Ристић да га преда министру Унутрашњих дела.

 

Сутрадан по сахрани краља и краљице, били су сви позвани у Министарство унутрашњих дела да пред начелником санитета, Милићевићем, потпишу записник и утврде својим печатима, пошто је то био историјски акт, што је и учињено.

 

 

 

Венчање краља Александра I Карађорђевића

 

Њ.В. краљ Александар I Карађорђевић, да би засновао породицу и обезбедио престо својим законитим наследницима, запросио је, на дан Св. Првомученика и Архиђакона Стефана, 27. децембра 1921. године, руку принцезе Марије, кћери румунског краља Фердинанда и краљице Марије, и са њом је ступио у брак. Принцеза Марија рођена је у Будимпешти, 27. децембра 1898. године.

 

Венчање је обављено у београдској Саборној цркви, на дан 26. маја/8. јуна 1922. године. Црква је била свечано декорисана и тога дана су први пут зазвонила сва звона на звонику Саборне цркве, која су два дана пред венчање подигнута на звоник. Венчање је извршио Његова Светост Патријарх српски Димитрије са члановима Св. Архијерејског Синода и протојерејима. Венчању су присуствовали узвишени родитељи невестини, сви архијереји, краљевска Влада, дипломатско тело, народни посланици...

 

Десио се дирљив моменат, када је, по свршетку венчања, краљ Александар увео своју узвишену супругу, краљицу Марију, у краљичин сто, и када су се родитељи краљичини здравили и честитали венчање своме зету и ћерки. Краљица је загрлила свога оца и дуга га љубила, као и он њу. Отац је од радости и узбуђења плакао. Певало се многољетствије краљу и краљици, као и државна химна, уз бурне овације. Супружници су изашли из Саборне цркве и дочекани бурним овацијама од стране народа.

 

 

 
< Претходно   Следеће >

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети цар Урош - петак, 15.децембар: Света Литургија у 8:00
Детињци - недеља, 17.децембар: Света Литургија у 9:00
Никољдан - уторак, 19.децембар: Света Литургија у 9:00
Освећење славских колача и жита: од 7:00
Божићни пост: од 28.новембра до 7.јануара
Исповест: свакога дана током и после јутрења, вечерње или бденија

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...