real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна arrow Историјска читанка arrow Митрополити Србије
Митрополити Србије Штампај Е-пошта

 

Од године 1830. као дана објаве хатишерифа, којим је од стране Турске призната Србији унутрашња политичка и црквена слободна управа, били су ови митрополити:

 

 

Мелентије Павловић

 

Рођен 1776. године у Врбави, округ крагујевачки. Био је сабрат, а касније и старешина манастира Враћевшнице. Године 1815. на Љубићу се показао као велики јунак – лупао је у добош, сакупио разбијену Милошеву војску, против које је пошао Ђаја-паша, Срби су однели победу, а паша платио главом. Како је од 1815. године вршио све важније црквене послове, то је, по одласку последњег Грка – митрополита Антима, изабран за српског митрополита. Од стране Његовог Блаженства Патријарха Констанција, посвећен је у Цариграду 1831. за Српског Митрополита. Умро је у Београду, 8. јуна 1833. године /наведени датуми забележени су по старом календару/ и сахрањен у цркви у Београду, а 27. марта 1837. године је његово тело пренето и погребено у манастиру Враћевшница, где и данас почива. За његове управе, укинуто је по црквама Кнежевине Србије певање и служење на грчком језику, које је до његовог времена вршено.

 

Као велики родољуб, био је до крајњих граница одан своме народу и кнезу Милошу Обреновићу. Пошто није имао митре ни архијерејског орната, кнез Милош му да новац да их набави, али он то врати, са речима: "Бабо-Господару, купи ти за овај новац праха и олова, а мени не смета ништа да служим и под камилавком и у свештеничком орнату, као што су пре мене многи угодници Божији служили".

 

 

Митрополит Петар

 

У мирјанству Павле, рођен је у Илоку, у Срему, 18. фебруара 1800. године. Био је дуго лични секретар кнезу Милошу, по смрти Митрополита Мелентија. На препоруку Карловачког Патријарха, буде од кнеза Милоша послат у Цариград са писмом Цариградском Патријарху да га посвети за Митрополита Србије. Овај га је на Никољдан 1833. године посветио за митрополита. Прву службу одслужио је на Божић 1833. године у Пожаревцу, где се тада налазио кнез Милош са својом породицом. Својом импозантном личношћу, речитошћу и врло лепом службом, учинио је врло леп утисак на све, на првом кораку је освојио срца кнеза и његове породице, као и читаве пастве и клира.

 

Под његовом управом, заведена је Богословија, 1840. године. Најпре је била смештена у кући недалеко од Саборне цркве, а потом у згради старе Богословије. Био је велики церемониста и строг према свештенству. У Митрополији, створио је ћелију за неисправне свештенике, коју су ови назвали "демонова јазба". У тој ћелији била је само асура и сто са Библијом. Он је по кратком поступку решавао свештеничке кривице, а није дозвољавао да мирске власти суде и кажњавају његове свештенике.

 

Управљао је Српском црквом од 1833. до 1859. године, када је, због политичких прилика, напустио Србију и прешао у Сремске Карловце. Умро је 22. септембра 1864. године у Карловцима, као епископ горњокарловачки. Сахрањен је у манастиру Крушедолу, 27. септембра. Сахрани је присуствовало и изасланство Српске цркве из Београда.

 

 

Митрополит Михаило

 

У мирјансту Милоје, рођен је у Соко-Бањи, 19. јуна 1826. године. После завршене Богословије у земљи, Митрополит Петар га је послао у Кијев на Духовну Академију. Завршио је Кијевску духовну академију са звањем магистра, а ту је примио и монашки чин – јерођакона и јеромонаха. По повратку у Србију, постављен је за професора Богословије, али је већ 14. октобра 1853. године, у београдској Саборној цркви посвећен за епископа шабачког. У том звању је био до 25. јула 1859. године, када га је, у Крагујевцу, Сабор Архијереја, архимандрита и протојереја изабрао за Митрополита, потшо је Митрополит Петар дао оставку и примио се Епископије горњокарловачке. Уживао је велику љубав кнеза Милоша, који се из прогонства вратио у Србију. Био је велики јерарх, родољуб и национални радник.

 

За време његове управе, Српска црква је добила потпуну независност, на Цвети 1878. године, када је по свим црквама у Кнежевини Србији овај догађај свечано прослављен.

 

Као велики русофил, дочекао је тешке дане, морао је да сиђе са престола 1881. године, због сукоба са државом око закона о таксама. Због истог закона сишла је са управе цела јерархија Митрополита Михаила. Године 1883. отишао је из Србије и вратио се поново 1889. године, када је сишла са црквене управе јерархија Митрополита Теодосија Мраовића, а ову заменио Митрополит Михаило са владиком Јеронимом. Од тада па све до смрти, Митрополит Михаило је управљао Српском црквом.

 

За своје дуге управе донео је закон о црквеним властима и обновио укинуте епархије, шабачку и неготинску. Иако је своју управу саображаво према новом закону, имао је тешких дана због развијених парохијских страсти, али је његова истрајност у трпљењу побеђивала. Сахрањен је у београдској Саборној цркви уз велике војне почасти. Погребу је присуствовао и краљ Милан. Свештенство му је подигло споменик у знак захвалности. Био је одличан беседник, испосник и необично питом, светитељске нарави.

 

За време рата 1876. године, развио је врло живу акцију у Русији у корист Отаџбине. Црква је за то време учинила драгоцене услуге своме народу, искључиво његовом иницијативом. Био је први председник нашег Црвеног крста, снабдевајући наше рањенике и ратну сирочад. Оставио је за собом 16 орната, више скупоцених митра, крстова и панагија, као и тестамент којим је наредио: да се при Саборној цркви образује ризница и да се годишње, ради успомене на њега, употреби орнат, крстови и панагије. Његова имовина је развучена и упропашћена јер његов наследник, Митрополит Инокентије, није дао да се образује ризница при Саборној цркви. Најскупоценији орнати ношени су по селима и у њима се служило и по киши и по снегу. Сачувана су само четири његова орната: сребрни, златоткани, кадифени и један од руске стофе са крстовима.

 

Саборна црква чува још једну његову успомену-поклон – велики крст у филиграну, који је био изложен на бечкој изложби рукотворина.

 

 

Митрополит Теодосије Мраовић

 

Рођен је 1816. године у Баји, на Света Три Јерарха. Монаштво је примио у Србији. Био је дуго ректор Богословије. Као умировљени професор, изабран је 1883. године за Митрополита, на место свргнутог Митрополита Михаила. Посвећен је у Сремским Карловцима, а управљао је Српском црквом до 28. маја 1889. године. За његове управе, у циљу штедње, укинуте су епархије шабачка и неготинска. Пратили су га врло тешки догађаји. Развод брака краља Милана са краљицом Наталијом и абдикација краља Милана – потресла су јако његову старачку и незлобиву душу. Чинио је све да спречи развод, али су прилике наложиле да тај брак разведе. Из Карловаца му је написано: "Чвор који се не може одрешити, сече се, а дрво које се не да савити, пуца и крха се. Дакле, синовче: кидај!" То су биле речи Патријарха Анђелића.

 

Када је потписао донесену одлуку о разводу брака, 12. октобра 1888. године, рекао је: "Ево ме, стара и слаба, изведите ме код чесме Саборне цркве, па ме каменујте, нека вам је просто. Волим ја један да будем жртва, но ви сви. Узнемираван сам и дању и ноћу и говорило ми се: да је у решењу тога питања спас династије и отаџбине. Ја сам несрећан старац, ко зна шта ћу још дочекати".

 

Када му је, по абдикацији 24. фебруара 1889. године дошао краљ Милан ради опроштаја, рекао му је: "Господару, ја сам по вашој жељи дошао на митрополитски престо после господина Митрополита Михаила, и када сте ви напустили престо, и мени није више место овде". Краљ Милан је почео да га уверава како њему, Митрополиту, неће ништа бити јер је он говорио са г. Ристићем о томе. На то је Митрополит одговорио: "Господару, зло сте урадили. Ви сте ископали гроб вашој династији, ја се молим Богу да ме прими да не дочекам и оно што предвиђам".

 

Митрополит Теодосије благотворно је утицао, својом благом и радосном природом, на своју околину. Био је и необичан црквени појац. Његово "Тебе одјејушчагосја" и "Ангел вопијаше", као и "Глас Господњи на водах" остало је у живој успомени код његових савременика. Упокојио се 27. фебруара 1892. године и сахрањен у цркви Св. Марка. На опелу је чинодејствовао епископ Мојсеј јер је Митрополит Михаило лежао болестан од јаког грипа. Оставио је за собом велики број лутријских лозова, које је предао певачком друштву "Станковић" /које је временом прешло у Прво београдско певачко друштво, хор Саборне цркве/, уз наредбу да, ако би се добио главни или неки већи згодитак, и свештенство добије део тога.

 

 

Митрополит Инокентије

 

У мирјанству Јаков Павловић, рођен је у Шапцу. По свршетку Духовне академије био је професор у Крагујевачкој гимназији, а потом у Богословији, где је био и ректор. Био је импозантна појава и одличан беседник. Посвећен је у Нишу, 2. августа 1892. године за епископа упражњене Нишке епархије, где је био све до 15. фебруара 1898. године, када је, по смрти блаженопочившег Митрополита Михаила, изабран од стране Изборног сабора за Митрополита.

 

Попут Митрополита Михаила, и Митрополит Инокентије је одржавао јаке везе са Русијом. Био је увек обасипан почастима, да носи најсвечаније орнате и да се краси скупоценим крстовима и панагијама, што је све остало после смрти Митрополита Михаила. За њега се говорило да је био честит и исправан, али слаба духа. Своју слабост испољавао је у питању брака краља Александра са Драгом Машин. У почетку се добро држао, али, када му је припрећено пензијом и довођењем епископа Никанора за митрополита, попустио је. Слабост је испољио и на дан благодарења у Саборној цркви, после убиства његовог кума и духовног сина, краља Александра. Када му је скренута пажња да није требало то да чини јер то нико није тражио од њега, одговорио је: "Имам деце, па морам". Овај његов одговор је послужио његовим непријатељима, те су га свом снагом нападали све до краја његовог живота.

 

За његове управе скинуто је са дневног реда питање о канонској и неканонској јерархији јер је он оба умировљена архијереја из јерархије Митрополита Теодосија увео у своју јерархију, и то: епископа Димитрија на шабачку, а епископа Никанора на нишку епархију. Овај је гест топло поздрављен од свештенства, владе и Круне.

 

8. новембра 1904. године крунисао је краља Петра I краљевском круном у београдској Саборној цркви.

 

Упокојио се 19. маја 1905. године, као пуки сиромах. Све што је имао, давао је својој деци. Сахрањен је у Саборној цркви, поред Митрополита Михаила.

 

 

Митрополит – Патријарх Димитрије

 

После смрти Митрополита Инокентија, митрополитски престо остао је упражњен до 18. августа 1905. године, када је епископ шабачки Димитрије, на поновном избору, изабран апсолутном већином. Митрополит Димитрије је чинио све да брод црквени крене напред. Његова добра воља разбијала се о многе недаће, а најпосле и ратове који су харали тим просторима тада. За време рата 1915. године, избегао је са старим краљем и нашом војском преко Албаније за Грчку и топло се молио Богу да се дочека ослобођење Отаџбине. По ослобођењу Београда и Србије 1918. године, вратио се у порушени Београд. Затекао је све своје свештенство у животу, осим проте Марка Петровића, који је као мученик предао свој дух Господу.

 

Митрополит Димитрије је дочекао да се у Сремским Карловцима, Српском Сиону, на дан Сабора српских Светитеља 1920. године, обнови Пећка Патријаршија, а на дан Св. краља Милутина, он је изабран за српског патријарха. Изборни сабор одржан је у Саборној цркви, где је свечано устоличен. Године 1924, на Велику Госпојину, са пуно торжества је устоличен у св. Пећкој Патријаршији, када је од Његовог Величанства краља Александра добио скупоцену панагију са ликом Св. Саве и ланцем на коме су изображени у виду медаљона сви српски Светитељи. На устоличењу су били Њихова Величанства краљ и краљица, председник Владе г. Љуба Давидовић, председништво Народне скупштине, сви отачаствени архијереји, цвет елите од чиновника и грађанства, војска, ниже и више свештенство и мноштво народа.

 

Његова Светост Патријарх српски Димитрије свечано је опевао у београдској Саборној цркви краља Петра I, који се упокојио 3/16. августа 1921. године. Венчао је Његово Величанство краља Александра са руминском принцезом Маријом и крстио је престолонаследника Петра.

 

Упокојио се 24.3. / 6.4. 1930. године. Сахрањен је у порти манастира Раваница.

 

 

 
< Претходно   Следеће >

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Св.кнез Стефан и Јелена (Штиљановић) - уторак, 17.октобар: Света Литургија у 8:00

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...