real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Новозаветно учење о љубави Штампај Е-пошта

 

Преподобни Јустин Ћелијски

 

Новозаветно учење о љубави

 

Новозаветно учење о љубави може се најкраће дефинисати овако: Новозаветно учење о љубави исцрпљује се Личношћу Богочовека Христа. На првом месту Нови Завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Појавом Богочовека Христа на свет, јавила се нова љубав, сушаствено нова. Акт оваплоћења Христовог најкраће синтезира љубав Божију према свету. Не може се рећи да је Христос постао љубав. Он је од вечности био љубав, и остаје. Љубав није акцидент, није атрибут Божанства, већ суштина Божанства.

 

Да, Христа љубити значи бити, постојати. Христос је љубав. То је доказао Својим Оваплоћењем, Страдањем и Васкрсењем. Говорећи о љубави, Он је само рашчлањавао Своју Личност. Љубав, коју је Христос открио и поклонио свету, има искључиво карактер Богочовечански. У љубави су најважније две ствари: Бог и човек. Прво Бог, па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Прва заповест је: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом, а друга је као и ова: Љуби ближњега свог као себе самога" (Мт.22, 37-40; Мк.12, 30-31; Лк.10,27-28).

 

Прва заповест преноси у природу Божанства сву личност човекову, сав ум, сву душу, сву силу и снагу његову. Упражњавањем прве заповести, човек постаје учесник у Божијој природи (2Петр.1,4). У човеку се постепено врши процес обожења душе, срца, ума и целокупне личности његове. Преживљавајући прву заповест, живећи у Богу, (човек) очишћава себе од грехова; уклања оно што дели срце од ума, и ум од душе, и љубав их сједињује до једносуштности. Тада престаје свака раздељеност царства човечје природе: престаје рат између ума и срца, и срца и воље. Љубав Божија везом савршенства везује све што је човечје и Божије. Ту престаје свако непријатељство према Богу. Из прве заповести истиче, исходи друга заповест.

 

Само човек који је сав обожен, сјединосуштен је љубављу Божијом, може истински љубити свог ближњег. Човек који љубав Божију преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога – смртна је, људска је, без корена је. Друга заповест је немогућа без прве. Сву животворну силу своју друга заповест црпи из прве. Само у тој свепреданости Богу човек сазнаје себе, долази до себе, налази себе у себи. Само чинећи то, човек живи, и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази образ (лик) Божији, то вечно живо у човеку, то вечно Божије. Јер је Спаситељ рекао: "То чини и бићеш жив" (Лк.10,28).

 

Само у Богу и кроз Бога човек може љубити себе несебичном љубављу. Једино у том случају љубав није егоизам. Тада познавши себе, своју боголику суштину, човек је љуби, јер види да је то једини корен којим он залази у вечног Бога, у природу Божију. И то себе самог открива у ближњем свом и љуби његово себе по себи: јер је за њега оно вечно и свевредносно, ако и није за његовог ближњег, који није дошао до познања себе у Богу и кроз Богопознање у љубави. Само таква Богочовечанска љубав не престаје, непролазна је и вечна је. Спаситељ је рекао: "И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих" (Мт.24,12). То је Спаситељ рекао, када је говорио о апокалиптичким ужасима кроз које ће пролазити Његови следбеници.

 

Само љубав, која је дубоко укорењена у природи Божанској, има сву своју снагу у Богу: снагом Божијом онасе држи и траје. Све је у њој од Бога и све бива по Богу, и сва је безакоња не могу охладнети и умањити, јер она види и зна да је корен свих безакоња бог мржње – ђаво, који је у суштини ништа, јер је мржња, а речено је: "Бог је љубав и љубав никад не престаје" (1Јн.4,8; 1 Кор.13,8). И само та љубав не очајава, не боји се врата адових. А многи, чија је љубав не укорењена у Богу, доживљавају то да их безакоње, које и јесте чупање човека из корена, тј. из закона Божј ег, охладни и у очајање баци. Љубав је Божији закон, а мржња је безакоње, безбожје.

 

Спаситељ је оличење, апсолутно оличење Богочовечанске љубави. Спаситељ је постао човек и тиме је показао Божију љубав према грехољубивом и грехоиманом човечанству, јер бити грехољубив у самој ствари значи бити непријатељ Богу, а пријатељ ђаволу. Говорећи: "Љубите непријатеље своје" (Мт.5,44; Лк.6,24), Спаситељ је преводио у речи оно што је већ имао у животу, и у делу и у Личности Својој. Дајући ову заповест о љубави према непријатељима, Спаситељ је у основи променио не само појам о љубави, већ и суштину љубави. Богочовечанска љубав нема граница, јер "ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате", вели Спаситељ (Мт.5,46). Љубав је лествица према свему што је савршено, што је Божије.

 

У новозаветној љубави Спаситељ не допушта релативност. Њен је циљ да човека учини савршеним, као што је Бог савршен, јер је речено: "Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт.5,48). Љубав је знак, по коме се може познати да човек припада Богу. А мржња је знак да човек припада ђаволу и његовим кумирима (=идолима). "Нико не може два господара служити, јер ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме волети, а за другога не марити. Не можете Богу олужити и мамону" (Мт.6,24; Лк.16,13). А то значи: Хришћанство не допушта златну средину, компромис између мржње и љубави, компромис између добра и зла. Зато је потребна подвижничка одлучност за службу Богу. А љубити Христовом љубављу и значи служити Богу без резерве. Љубав не трпи грех. Христос је оваплоћење апсолутне, савршене љубави, зато у Њему нема греха, зато је Он безгрешан. Љубав изгони грех, удаљује грех. Љубав одашиље, отпушта, опрашта грех, јер је Безгрешни Спаситељ рекао: "Опраштају јој се греси (који су) многи, јер возљуби много; а коме се мало опрашта, мало љуби" (Мр.7,47). Зато што је Христос највише љубио, највише је и човечанству опростио.

 

Ко много љуби, много и опрашта. Мало љубити, значи трпети грехе у себи. Човек који љуби себе Богом и у Богу, не може узнети и грехе своје у Божију природу. Зато, што је у Богу такав човек љуби много, очистио се од грехова, од нељубави, од мржње која дели од Бога, која привлачи себи. Љубав је она центрипетална сила, која оно што је вечно у човеку вуче Богу, узноси, шаље, одвлачи к Богу, а двоји од небога – од грехова. Љубав дели човека од грехова, двоји грехе од грешника; никада не идентификује грех са човеком по себи. Што већа љубав према Христу, то мања према греху, то већа мржња према греху.

 

Љубав је чистилиште од грехова. Најбитнији карактер Богочовечанске љубави јесте оваплотљивост. Љубав је узрок Христовог оваплоћења: "Јер Бог тако љуби свет, да и Сина Свог Јединородног даде, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни" (Јн.3,16). Само савршена љубав може дати и предати Јединородног. Само је љубав способна да се оваплоћава, да даје себе другима, остајући собом, само увећана животом других. У Христовом смислу љубити значи оваплотити се у љубљеног, оједносуштити се с љубљеним; изгубити себе, душу своју за друге, да би је нашао оживљену вечним животом. Христос је из љубави постао једносуштан са човеком и тиме једном за свагда дао садржину и метод хришћанске љубави.

 

Светлост је еманација љубави; љубав зрачи светлошћу, која осветљава сва зла и сва добра у васељени, која открива таму злих дела, којом се обавијају злотвори (Јн.з,19). "А суд је овај што видело (=светлост) дође на свет и људима омиле већма тама, него ли видело; јер њихова дела беху зла". Син Јединородни је љубав и живот вечни и светлост, а зло је мржња, и тама, и смрт. Главна карактеристика новозаветне љубави јесте: жртвеност, апсолутно себедавање љубећег љубљеном. "Отац љуби Сина и све даде у руке Његове" (Јн.3,35). Отуда љубити значи изаћи из себе и прећи у другог, предати себе другоме. Бог је љубав (1Јн.4,8), и то апсолутна љубав тиме што не ограничава Себе, већ ту љубав преноси у твар. Немати у себи љубави Божије значи немати у себи знања о Богу. Богопознање долази кроз Богољубље. Спаситељ вели Јеврејима: "Знам вас да ви у себи немате љубави Божије" (Јн.5,42), "И зато нећете да дођете к Мени да имате живот" (Јн.5,40). Значи, љубав је та сила која човека вуче из смртног ка бесмртном, из временог ка вечном. Када човек нема љубави Божије у себи, не може доћи ка Христу. "Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац Који Ме посла"(Јн.6,44).

 

Отуда, познање Свете Тројице бива самом Светом Тројицом. Човек сам по себи без помоћи Тројичнога Божанства, или човечанство као колективна јединица, не може никада доћи до истинитог познања Тројичног Божанства. Немогуће је љубити Бога, не љубећи Сина Божијег. "Кад би Бог био ваш Отац љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох" (Јн.8,42). Ко не љуби Христа доказује да није рођен од Бога, да му Бог није отац. Ко осећа себе сином Бога Оца, мора љубити Сина Божијег, тј. брата свог, јер је Христос, по бескрајној смирености Својој, постао брат наш. Савршено жртвовање себе самог, жртвоваше слободно и неизнуђено, јесте језик којим говори новозаветна љубав. "Зато Ме Отац љуби, јер Ја душу своју полажем да је опет узмем. Нико је не узима од Мене, него је Ја сам од Себе полажем, власт имам положити је и власт имам узети је опет" (Јн. 10,17-18). Да је ова слободна жртвеност неопходна пројава хришћанске љубави показују следеће Христове речи: "Ову сам заповест примио од Оца" (Јн 10,18). Жртвовати своју душу у Хришћанству је не само савет, већ и заповест. Пуна слобода воље полаже душу, да је опет узме. Кроз самопожртвовање најбоље се и најпуније пројављује слобода човечје личности. То је надлогично, али је истинито. Ту неизнуђену жртву Бог љуби, а љубав за Бога значи наградити вечним блаженством. Наћи душу кроз жртвовање душе јесте страшна новозаветна антиномија! Она постаје јасна једино кроз животни подвиг Спаситељев. Он је жртвовао Себе на крсту и нашао Себе прослављеног у васкрсењу.

 

Тајну Тројичног Божанства и тајну васељене Спаситељ је открио на Тајној Вечери. Блаженство Тројичног Божанства је у једносуштности љубављу. Исто тако и блаженство човечанства јесте у једносуштности појединих чланова човечанства љубављу (Јн.17,21). На Тајној Вечери Спаситељ је открио оно што Нови Завет чини новим. То што Нови Завет чини новим јесте љубав нова. Зато што је Нови Завет немогућ без те нове љубави, Христос и назива ту нову љубав Новом Заповешћу. "Нову вам заповест дајем, да љубите један другог" (Јн 13,34). Без те нове љубави Нови Завет губи своје обележје, престаје да буде нов. Љубав је увек нова, јер је суштина Божија, а суштина Божија не стари. Ова новозаветна љубав не може се мешати ни с једном другом врстом љубави.

 

Специфична одлика њена је у томе, што је и садржином и методом богочовечанска, што је сва ограђена и условљена Личношћу Богочовека Христа. Тај њен искључиви карактер Спаситељ је изразио речима: "Као што вас Ја љубим, да ви тако љубите један другога" (Јн 13,34). Из ових Спаситељевих речи очигледно је да се ни такозвани алтруизам, ни хуманизам не могу назвати љубављу у Новозаветном смислу. Само љубећи из Христа, љубећи као што Он љуби, човек поседује љубав која никада не стари, која је увек нова, која Нови Завет чини увек свежим, новим и живим. Та Христолика љубав је знак правих следбеника Христових. "По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом" (Јн. 13,35). Речено је сви, да би се тиме показало, да је Христолика љубав језик хришћанске личности, језика, који разуме сваки човек и свака твар.

 

Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. "Ако љубите Мене, заповести Моје држите" (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само да сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Љубав изазива љубав; ко љуби, бива љубљен. Љубав је најчистије око коме се открива сва чар Личности Христове. Једино Христољубивој личности даје се неисказано Христопознање. Човеку који љуби Христоликом љубављу открива се Бог и јавља се Христос. У суштини својој љубав је Теофанија и Христофанија – Богојављење и Христојављење. Све је ово рашчлањење једне Христове мисли: "Ко има заповести Моје и држи их, он је тај што љуби Мене, а који љуби Мене биће љубљен од Оца Мог, и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам" (љ.14,21). И Христос се заиста јављао многобројним Светитељима и Подвижницима, а нарочито Мученицима и Великомученицима, када су били мучени и убијани за Христа и због љубави према Христу.


Завршни стадијум савршенства човечје личности постиже се пуноћом Богочовечанске љубави. Кроз пуноћу те љубави постиже се реално јединство човечје личности са Светом Тројицом. Та љубав низводи Тројично Божанство у душу човечју и душа постаје дом и обиталиште Свете Тројице. Ту пуноћу блаженства постижу само најпуније хришћанске личности, а не свет као целина уопште. Апостол Јуда пита Христа на Тајној Вечери: "Господе, шта је то што ћеш се јавити нама, а не свету?" (Јн.14,22-24). Исус одговори и рече му: "Ако ко љуби Мене, држаће реч Моју и Отац Мој љубиће њега и к њему ћемо доћи и у њега начинићемо обитељ" (Јн 14,24). Подвигом Богочовечанске љубави човек постиже последњи и вечни циљ свога живота и своје милости (младости?). Света Тројица усељује се у њега и он се сав креће, и бива, и живи у Светој Тројици. Ко не љуби Христа не може испуњавати речи Његове, јер речи Христове човек својим сопственим силама испунити не може. Да би их испунио, неопходно је потребна благодатна помоћ Христова. Спаситељ вели: "Ко Мене не љуби, не држи речи Моје" (Јв. 14,24). Свети Јован Еванђелист ове заповести Христове своди на заповест о љубави: "и ово је љубав" – вели он, "да живимо по заповестима Његовим. Ова је заповест као што чусте из почетка, да у њој живимо" (2 Јн.6).


Савршена љубав Божија према човечанству открила се једино у Христу, јер Он љуби људе као што Њега Отац љуби. Нема никакве разлике између љубави Очине (=Очеве) према Њему и Његове према нама. "Као што Отац љуби Мене и Ја љубим вас: пребивајте (μείνατε) у љубави Мојој". Пребивањем у љубави Христовој, следбеници Христови живе божанским, вечним животом овде на земљи. Да човек заиста пребива у љубави Христовој, познаје се по томе, што он испуњује заповести Христове. "Ако заповести Моје уздржите, пребиваћете у љубави Мојој, као што ја одржах заповести Оца Мога и пребивам у љубави Његовој" (Јн.15,10). Значи, живот следбеника Христових има за једини образац живот Свете Тројице. Као што Троично Божанство живи, тако су дужни и следбеници Христови живети.


Да би то што јаче истакао Својим ученицима, Спаситељ непрестано наглашава, да је то заповест Његова Његовим следбеницима. "Ово је заповест Моја да љубите један другога као што Ја вас љубим" (Јн. 15,12). Сва љубав ваша нека бива од Мене, кроз Мене и Мноме. Преживљавајући љубав Христову као циљ и садржину свога живота, човек све боље и боље упознаје неисказане чари Личности Христове. Пребивајући у љубави Христовој, човек се зближава, срођава са Христом, опријатељује се с Њим и постаје пријатељ Христов. "Од ове љубави нико нема веће да ко душу своју положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји, ако творите што год вам Ја заповедам" (Јн. 15, 13-14). Свакоме је отворена могућност и дата средства, помоћу којих може постати пријатељ Христов. Средство се садржи у испуњавању свега онога што Христос заповеда. Он заповеда да љубав Његових следбеника буде као што је љубав међу Личностима Тројичног Божанства. Спаситељ опет понавља: "Ово вам заповедам да љубите један другога" (љ.15,17). Љубав је суштина Тројичног Божанства; у љубави је једносуштност Тројичног Божанства. Зато је Богочовечанска љубав сила која оједносуштава и сједињује душе верних у јединство, које је слично јединству између Три Лица Свете Тројице.


Циљ следбеника Христових је – да међу собом постигну то једносушно јединство. "Оче Свети, сачувај их у име Своје, оне које си Ми дао, да буду једно као и Ми (καυώςήμεΐς), тј. као Ја, и Ти, и Дух Свети. У самој ствари, у овим речима Спаситељ је дао једину могућу формулу хришћанског уједињења људи. Свака друга формула сједињења људи лажна је, нехришћанска је, и непостојана је. Ван Свете Тројице нема реалног јединства, јер нема љубави, која је једина синтетична сила, једина кохезивна сила, једина сила која сједињује суштину са суштином (без сливања). Без тог јединства љубављу у Светој Тројици, немогуће је међу људима братство. "Да сви једно буду као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они једно у Нама буду... Да буду једно као и Ми што смо једно: Ја у њима и Ти у Мени, да буду савршени у једно, и да позна свет, да си Ме Ти послао, и да их љубиш као што си Ти Мене љубио" (Јн.17,2-3). У овим Спаситељевим речима је сва теологија (и еклисиологија) Хришћанства.


Циљ је Хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанства. Сви они који скраћују и сужавају и ограничавају циљ Хришћанства само на овај свет, они онакажују Христа, нису Христови, већ антихристови. Ове Христове речи не значе да хришћани могу и треба да постану једносуштни са Тројичним Божанством, не, већ оне само значе да хришћани треба да буду једносуштни међу собом, а то могу бити ако буду у Тројичном Божанству, ако буду као што је Тројично Божанство. Значи, циљ је хришћана да се уподобе Тројичном Божанству, да буду као Тројично Божанство. Христова љубав према људима је неупоредива са ма којом врстом љубави на овој планети. То показује тиме, што је Његова жеља да сви Његови следбеници буду онде, где је и Он, тј. у вечном блаженству Тројичног Божанства. "Оче, хоћу да они, које си Ми дао, буду са Мном где сам Ја, да виде славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио пре постања света, и показах им име Твоје и показаћу: да љубав којом си Ме љубио у њима буде и Ја у њима" (Јн.17,24 и 26).


Богочовечанска љубав је по преимућству љубав духовна и света, љубав Духа Светог, она ни у ком случају није од човека и по човеку, већ од Оца и Сина и Духа Светога, по Духу Светом. Она је дар Духа Светога, она се излива у срца верујућих Духом Светим. "Љубав се Божја излива у срца наша Духом Светим, Који је дат нама" (Рм.5,5). Шта значе те речи? Један Свети подвижник, Ава Јован, вели да овде реч љубав значи Бог: Бог се Духом Светим излива у срца наша, јер Бог је љубав.


Оваплоћење Сина Божјег највећи је и најјачи доказ љубави Божије према свету. Љубав према непријатељима изражава не само завршетак, већ и почетак односа Божијег према човеку. Грешити значи бити непријатељ Богу (Рм.8,7). "Али Бог показује Своју љубав к нама што Христос још кад бесмо грешници умре за нас" (Рм.5,8). Оваплоћујући се у човека грешног и умирући као безгрешан за грешног човека, Спаситељ је доказао да је Бог љубав и да Га ништа од човека раставити не може. Богочовечанска љубав сједињује хришћанина са Христом, јединством неисказаним. Она тако присно, тако интимно, тако органски уједињује хришћанина са Христом, да га нико, ништа, никада, нигде не може раставити од љубави Христове. Христоликом љубављу човек постаје непобедив, непобедив за смрт, за муке, за страдања, за анђеле, за ђаволе. Имајући ту љубав, хришћанин има у себи Бога љубави – Христа, и Њиме побеђује сваки грех, сваки порок и сваку напаст. "Ко ће нас раставити од љубави Христове, пита Апостол Павле: невоља ли, или туга, или гоњење, или глад, или голотиња, или страх, или мач; као што стоји написано: за Тебе нас убијају ваздан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је љубио; јер сам уверен да ни смрт, ни живот, ни Анђели, ни поглаварства, ни силе садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рм.8,35-39).


Богочовечанска љубав исцељује човека од најужаснијих недуга – од лицемерства. Она прожима сву личност човекову, не допушта дволичност. Постане ли лицемерна, престаје бити хришћанска. Зато Апостол Павле наређује: "Љубав да не буде лицемерна" (Рм.12,9). Све дужности хришћанина сабирају се у једну централну дужност, у једну вечну дужност; та дужност је – љубити Богочовечанском љубављу. Испуњавајући ту дужност, човек испуњава сав закон. Љубав је не само пуноћа закона, већ пуноћа личности хришћанске. "И не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога, закон испуни. Јер ово не чини прељубе, не убиј, не укради, не сведочи лажно, не зажели, и ако има још каква друга заповест, у овој се речи садржи, тј. љуби ближњег свог као себе самог. Љубав не чини зла ближњему. Дакле, љубав је пуноћа (=испуњење) закона (Рм.13,8-10).


Зато што је љубав пуноћа закона, чини спасење ближњему: "Јер нам је сад ближе спасење него кад веровасмо" (Рм. 13,11). Поверовати значи поћи путем који води Богу, а љубити значи бити у Богу. Љубав је по преимућству љубав Духа Светога. У њој је све свето и све духовно (Рм.15,30). Имати љубав значи имати у себи ону центрипеталну силу, која проналази и привлачи све оно што је добро у васељени. Када Богочовечанска љубав ради, њој сарађује оно што је добро. Љубав је једина способна да успавано добро у душама људским пробуди на подвиг и на дело. Својом Богозданом суштином сва твар (πάντα) отима се ка љубави и сарађује јој. Човек који љуби љубављу Христовом, налази многобројне сараднике у овоме свету, ако не међу људима, онда несумњиво међу животињама и осталим тварима: "Јер знамо да онима који љубе Бога све (πάντα) сарађује на добро" (Рм.8,28). Љубав је новозаветни метод Богопознања. Узрастањем у љубави условљено је узрастање нашег знања о Богу. Љубављу се стиче истинско Богопознање, чија је природа не само надчулна, већ и надумна: "Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који Га љубе" (1 Кор.2,9). Значи, знање је резултат и плод љубави. Богољубљем се стиче Богопознање. Дух Свети је по преимућству Дух Љубави (Рм.5,5). Љубав према Богу низводи Духа Светога у душу човекову и Он богољубивој души открива то што око човечије не виде, што ухо човечије не чу, што у срце човеково не дође (1 Кор.2,9), тј. открива дубине Божје (ταβάθη του Θεοϋ). Кроз то откривење човеку се даје истинско и непогрешно Богопознање.


Имајући Духа Светога, Духа Љубави у себи, човек се испуњава натчовечанским Богопознањем, јер нико не зна шта је у Богу, осим Духа Божијег (1Кор.2,10-11). Само неисказаним Христољубљем човек може у срце своје низвести Духа Божијег и Духом познати сву вредност, важност и вечност дарова, које је Христос даривао човечанству, јер је речено: "Ми не примамо Духа Светог овога света, него Духа Који је из Бога (έχΘεού), да знамо шта нам је даровано од Бога" (1Кор.2,12). Као природни карактер Богочовечанске љубави Христове чини и човека натприродним и оспособљава га за познање натприродних ствари (ψυχικός άνθρωπος, πνευματικός άνθρωπος). Док љубављу Духа Светога не преради природу своју, (човек) остаје "ψυχικός άνθρωπος" – природни човек. И њему све, што је натприродно, што је богочовечанско, што је Христово, што је од Духа Светога изгледа глупо и лудо (исор.2,14). Такав човек не може да зна спасоносну важност и апсолутну вредност Личности Христове, јер се то може познати једино љубављу Духа Светога, која је једино Богодано оруђе (орган) којим човек може познати Бога и Христа. Само човек, који је љубављу Духа Светога прерадио себе од природног у натприродног човека, који је постао Духоносан и Духоношен, може познати тајне Христом откривене, може видети оно што око природног човека не види, и чути што ухо природног човека не чује (1 Кор.2,14). Таквог човека Апостол Павле назива πνευματικός духовни (1 Кор.2,15).


Ум Духоносног човека обогочовечује се, добија својства Ума Христовог, зато је и способан да зна и разуме Тајне Христове: "Ми Ум Христов имамо" (1 Кор.2,16). Природан човек може доћи само до кожног познања и знања, до феноменалног познања. Знање духовног човека је суштаствено, субстанцијално. Знање које није стечено љубављу, одликује се гордошћу и распознаје се по гордости. Знање, пак, које је стечено љубављу Духа Светога познаје се по смирености (ή γνώσις αγάπη). Γνώσΐξ – знање надима, тј ή αγάπη – љубав назидава (1 Кор.8,1). Духовни човек увек је гладан знања божанског, зато је увек смирен; он увек осећа да је и његово знање, иако Богодано, ипак бескрајно мало и сиромашно према Мудрости Божијој. Човек сам по себи, не одухотворен, не може ништа знати као што треба знати: "Ако ли ко мисли да што зна, не зна још ништа као што треба знати" (1 Кор.8,2).


Љубав према Богу је читава наука којој постепено сам Бог учи човека (1 Кор.8,3). У мистерији љубави даје се знање љубећем од Љубљеног. Љубљени открива себе љубећем, дарује себе љубећем. Љубав је дар Божји, дар Духа Светога. Љубав је суштина свих дарова које Дух Свети дарује хришћанима. Љубав је суштина вере, суштина наде, суштина кротости, суштина смирености, суштина знања, суштина добра, суштина милостивости, суштина молитве, суштина вечности, суштина савршенства. Љубав је та која свим хришћанским врлинама даје суштину и вечну вредност. Ма која хришћанска врлина, ако нема љубав као своју суштину, без вредности је, неспасоносна је, ништа је. "Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи" (1Кор. 13,1). Знати све тајне и све знање (παααν την γνώσιν), целокупно знање, имати сву веру, а љубави Богочовечанске немати, значи бити ништа (ουδέν): "И ако имам пророштво и знам све тајне, и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам"(1Кор.13,2) – (ουδένείμ'ΐ ништа сам).


Значи, човек је у Хришћанству једно метафизичко ништа све дотле док не стекне Богочовечанску љубав; значи, љубав је не само суштина личности, већ њен почетак и њен завршетак. Љубав једина чини личност личношћу; може се рећи љубав је личност личности. Мржња је та сила која расипа човекову личност, која је обезличава. И највеће пожртвовање, ако није изазвано и спроведено љубављу Христовом – ништа не помаже човеку: "И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, ништа ми не помаже" (1Кор.13,3). Љубав нормира целокупни живот сваког истинитог хришћанина; за сваку мучну и тешку ситуацију у животу љубав има свој богомудри излаз: "Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не величава, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли зло – не само не чини зло, већ не мисли зло, не радује се неправди, а радује се истини, све може, све верује, свему се нада, све трпи" (1Кор.13,4-7).

 

 
 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Недеља средопосна - 26.март: Св.Литургија у 9:00
Литургија пређеосвећених Дарова: средом и петком у 7:30

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...