real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Новозаветно учење о Цркви Штампај Е-пошта

 

Преподнобни Јустин Ћелијски

Новозаветно учење о Цркви

 

 

Категорија богочовечности је једина кроз коју се пројављује сав Нови Завет – вечни завет, завет вечности са временом. Сваки акт, мисао, осећање – богочовечно је. Све што је новозаветно означава комбиновано искуство Бога и човека, не само Бога, нити само човека, већ Богочовека. Хришћанство је богочовечански опит, сарадња, синергизам. У самој ствари: сав Новозаветни Домострој (спасења) је разрастање Оваплоћеног Богочовека у све форме живота. Он прожима свако дело и мисао; Он води крвоток живота. Одбацити категорију Богочовечности значи уништити Хришћанство у корену и сав Нови Завет. Хтети заменити богочовечански критеријум човечанским критеријумом, богочовечанску категорију човечанском категоријом, значи – разоваплотити Богочовека, учинити Га трансцендетним, апстрактним, значи створити раскол између Бога и човека, уништити јединствену Личност у којој је постигнута апсолутна равнотежа између Божијег и човечјег, вечног и временог, у којој је реализовано лично јединство између Бога и човека. Процес разоваплоћења, обезбогочовечења Богочовека врши се у Протестантизму.

 

 

 

 

 

Новозаветно учење: Црква је богочовечанска Личност Христа: богочовечански организам: у њој нема ничег чисто људског: све је богочовечанско (Еф.1,23).

 

 

 

 

 

Пуноћа: Црква је богочовечанска Личност, не формула, не теорија, не идеја, већ Личност. Дефиниција личности је немогућа. Отуда сва пометња око дефинисања Цркве и црквености. Покушај дефиниције: I. Католицизам: критеријум црквености папа; II. Протестантизам: критеријум црквености – текст Св(етог) Писма.

 

 

 

 

 

Символи, системи, формуле: код (римо)католика црквеноправни критеријум; код протестаната – црквено-научни критеријум. Живот се и код једних и код других спутава у уске категорије човечности: код католика: фанатизам каноничности; код протестаната: фанатизам научности; код православних: Црква – Богочовечански организам, не подилази ни под какве човечанске категорије. Нема дужности, ни књиге која сумира сву црквеност. Она је Богочовечански организам, који увек узраста; она је вечно нов богочовечански живот, који се усваја личним богоданим опитом. Она је живот у Духу Светом. Дух Свети је критеријум црквености и духоносни Оци.

 

 

 

 

 

Постоји извесна поступност у новозаветном учењу о Цркви. Господ не открива сву тајну одједном, већ постепено, уколико су ученици способни да приме и сместе. Син Божији открива се Оцем, јер "нико не зна Сина до Отац"; тајна Бога Оца открива се Сину и Сином, јер "нити Оца ко зна до Син, и ако коме Син хоће да открије" (мт.11,27). Ап(остол) Петар је доказ за то: он исповеда Христа као Сина Божијег: "Ти си Христос Син Бога Живога" (Мт.16,16-23). Господ му одмах указује на Онога који му је ту тајну синовства открио: "Блажен си ти, Симоне, сине Јонин! јер тело и крв нису то теби открили – απεκάλυψαν – него Отац мој Који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар и на овоме камену сазидаћу Цркву Своју и врата адова неће јој одолети" (Мт.16,17-19). Син Јонин је "тело и крв": Христос је "Син Божји". Син Јонин, који је тело и крв, не открива сам тајну Личности Христове, већ Отац Небески открива њему и кроз њега свима. Тело и крв не могу открити Богочовечанску тајну Христову, они могу бити само инструменти, које Отац употребљава као средство за откривање. Христова јединственост је највећа новозаветна новина, њу открива и само може открити Отац, и Син, ако хоће коме открити. "Блажен си, Симоне сине Јонин", јер си дао да кроз тебе Отац Мој говори и да каже велику тајну свету. У томе и јесте блажество апостолства: не говорити од себе, своје, не проповедати себе, већ дати себе да кроз тебе говори Отац и сам Син Божији, да говори из Бога у Христу о Богу (2Kор.2,17). Петра допуњује Господ: А и Ја теби кажем, Ја знам тебе: "ти" си Петар = ти си Јонин, тело и крв. А Ја ћу сазидати Цркву Моју на овоме камену, тј. на Оцу Моме, који једини зна тајну Сина и открива је; на Оцу ћу сазидати Цркву Своју, на Оцу Који је на Небесима, те јој ни врата адова неће моћи одолети, јер је Небо недостижно за пакао, Небо и Отац мој Небески. А ти си, Петре, тело и крв, трошност и непостојанство; не само да си недалеко од врата адових, већ и често пун сатанских мисли и жеља и речи: (на пример): "Иди од мене, сатано, ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије, него људско (Mт.16,22).

 

 

 

 

 

Господ поступно открива богочовечански карактер Цркве; постепено је објављује за мисао и циљ и мерило живота: "Ако ти сагреши брат твој, покарај га. Ако те не послуша, узми са собом још двојицу... Ако ли њих не слуша, кажи Цркви; ако не послуша ни Цркву, да ти буде као незнабожац и цариник" (Мт.18,15-17). Богочовечанска савест Цркве је највиши критеријум, који најтачније и најправилније одмерава грех. Отуда Господ непослушност према Цркви жигоше као директно незнабоштво и цариништво. Црква једино зна и може одвојти грех од грешника, спасти грешника и уништити грех. Једино се васељенска савест Цркве не може огрешити о човека: последњи, завршни суд припада њој. "Не судите, да вам се не суди" (Мт. 7,1); не судите, већ кажите Цркви нека она да свој суд.

 

 

 

 

 

Црква се постепено формира: почиње са Господом Христом и кроз Духа Светога добија своју Тројичну, Богочовечанску пуноћу и саборност. Силаском Светога Духа на Апостоле принцип саборности улази у темељ Цркве. Дух Свети је један, но Он се саборно и различито пројављује кроз многобројне чланове Цркве. Он чини живот њихов благодатносаборном духовном заједницом (ДАп.2,44). Он ствара у њима осећање саборности и оно их гони да тековину и имање продају и раздају свима по потреби (ДАп.2,45). Дух Свети им сједињује душе до једнодушности: они се сви осећају као делови једног истог организма (2,46). Дух Свети им саборнизира душу: сваки осећа живот брата као свој сопствени, бригу брата као своју, страдање брата као своје сопствено; заједничка душа их побуђује на материјалну заједницу: све имање заједничко: у свих је "једно срце, једна душа"; и ни један не говори за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (ДАп.4,з2). Дух Свети саборнизира, комунизира њихове душе и срца; и комуна светих (=заједница светих), духоносних душа решава материјални проблем на најбољи начин, без крви и међусобног прождирања. Сви верни проводе једнако у науци апостолској и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама (ДАп.2,46). Једино саборност црквена, коју ствара Дух Свети, носи у себи решење свих социјалних проблема (ДАп.4,32).

 

 

 

 

 

Свети Дух чува и одржава тајну Цркве и црквености. Црквоборство је у самој ствари духоборство; противљење Цркви је у самој ствари противљење Духу Светом; лагати Цркву значи лагати Духа Светог. Но хула се на Духа Светог не опрашта, зато није ни Ананији опроштено, првом духоборцу и црквоборцу. (ДАп. 5, 1-11). Људи тешко подносе присутство Духа Светога; огрезли у гордости и егоизму, они прогоне са ове планете све што је од Духа Светог. Отуда гоњење на Цркву почиње од првог дана њене појаве (ДАп.8дз). Но гоњење постаје најблагопријатнија атмосфера за узрастање Цркве. Црква је примила од Христа страдање у наслеђе. Он је страдао, да би и она страдала Његовим страдањем; Он је био гоњен и мучен, да би и она могла подности гоњење и мучење; Он је кроз страдање примио савршенство (Јевр.5д9), да би Црква ишла савршенству кроз страдање. Први пример, најсветији и најчаробнији, пружа нам страдање Архиђакона Стефана: и кад га засипају камењем, он се моли Богу: "Господе! не прими им ово за грех" (ДАп. 7,59-60). Молити се за гониоце – то је најмоћније оружје којим Црква ратује са гониоцима. Гоњена од људи, она налази свој мир и утеху у Духу Светом. Чланови Цркве се не боје људи, они се боје једино да Духа Светог не ожалосте и похуле (ДАп.9,31).

 

 

 

 

 

Духоносна Црква има један метод одбране од гониоца: то је молитва за гониоце и за гоњене. Када избија први сукоб између властодршца Ирода и Цркве, када Ирод погуби Јакова, и Петра баци у тамницу – Црква противставља Ироду моливу Богу, она се моли Богу без престанка (ДАп.12,15). То је ново оружје, /не/чувено и невиђено и исмевано. Ирод објављује рат Цркви, Црква мобилише молитвом своје чланове, облачи их у свеоружје Божје (Еф.6, 11-18). На молитву Цркве Анђео Господњи ослобађа Петра, а Ирода – у једанпут удари га, јер не слави Бога; и будући изеден од црва – издахне (ДАп. 12,23); а реч Божија растијаше и множаше се (12,24). Такав је крај првог црквоборца – властодршца; такав би био крај свих црквобораца – властодржаца где би Црква увек молитву употребљавала као своје ратно оружје. Светост, саборност и апостолство Цркве се међусобно допуњују и помажу у узрастању: Апостоли и презвитери са свом Црквом обављају најглавније црквене послове (ДАп. 15,22; и, 23; 15,41; 16,5).

 

 

 

 

 

Саборност и светост и апостолство се појачавају постом и молитвом (ДАп.14,23). У својој богочовечанској суштини Црква је безгрешна – уколико је њена суштина безгрешна Личност Христова; но у својој емпириској даности, у своме историјском животу, она подлеже злоупотребама и гресима. Грех кружи око ње, може пасти на њу, но не може бити у њој, у суштини њеној. Коринћани су пали у страшне грехе. Апостол Павле их и даље назива Црквом Божијом, освећенима у Христу и позванима светима (1 Kор.1,2). Ни један пад није последњи пад; нема греха који може победити љубав Христову, парализовати је и онемогућити њену пројаву. Отуда је неопходност угледати се на Христа (1 Kор.11,1); све чинити у славу Његову (10,31); не бити свадљив, јер је свадљивост недопустљива у сфери богочовечанске делатности Цркве (11,16); свадљивост долази од нетрпељивости, нетрпељивост од несмирености, несмиреност од нељубави ка Христу, нељубав ка Христу од немања вере и молитве и поста, од окамењене безосећајности (1Тим.2,14,5; Tит 3,5).

 

 

 

 

 

У Цркви су дарови различни, али је Један Дух, и различна су дејства, али је Један Бог Који чини све у свему (1Кор.12,4-6 и 27). Све је у Цркви богодано и духоносно: све је даровано и Богом назначено. Бог постави у Цркви: 1. Апостоле, 2. Пророке, 3. Учитеље, а потом Чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике (1Кор.12,28). Но, сви ти дарови сачињавају једно недељиво Тело, један организам, у коме су они удови међу собом (1 Kор.12,27). Јединство и хармонију Тела (Цркве) Бог одржава међусобним смиравањем: Бог сложи тело тако да не буде распре у телу (1 Kор.12,24-25). Но, љубав се јавља као синтетичка, кохезивна сила која одржава организам у јединству: она даје живот свима даровима и врлинама, она их осмишљава и испуњује богочовечанском садржином: " ...ако језике човечје и анђелске говорим – а љубави немам... ако знам сва знања, све тајне и имам сву веру, а љубави немам – ништа сам" 1 Кор. 13,1). Својим богочовечанским својствима љубав одржава јединство тела Цркве (1Кор.1зд8). Љубављу се назидава Црква сваком врлином, која је проникнута љубављу као својом душом (1 Kop.14,5).

 

 

 

 

 

Љубав је тај најбољи пут који сваку врлину уцрквењује, углавњује у тело Цркве, етернизира је, испуњава је богочовечанским смислом и вредношћу. Она је то "савршенство", она једино узноси душу људску у наднебесне висине, ставља је лицем у лице са Васкрслим Господом; она је метод правог Богопознања, она је највећа у етичкој трида: вера, љубав, нада (1 Kop.13,10-13). Неопходно је за сваког верника да се држи љубави, да је има за своју суштину, еда би њоме привукао и остале врлине и уткао их у богочовечанско ткиво своје христољубиве душе (1Kop.14,1; 12,28; Eф.1,4-23).

 

 

 

 

 

Христос је предвечни смисао сваке личности. Његова Богочовечанска Личност детерминира суштину, дубину и висину сваке личности уопште (ст.45); циљ је сваког људског бића да постигне богочовечанство посинаштво (=усиновљење – ст. 5), да постане саобразан Христу (Рм.8,29), Који је образ, обличје Бога Који се не види (2Кор.4,4). Личност као појава у времену и простору, добија свој вечни смисао, вечни оригинал у Христу (Еф. 1, 10).

 

 

 

 

 

Раст и усавршавање личности врши се у сфери Тројичног Божанства: све у њој бива од Оца кроз Сина у Духу Светом (Еф. 1,12-17). Својим Богочовечанским телом = Црквом, Васкрсли Христос органски сједињује духовни, небески свет са земаљским. Отуда је последњи смисао свега што постоји: да се органски сједини са Црквом, да урасте у њу, да се саоваплоти светом Телу њеном, да живи њоме богочовчанском силом Христовом, да осећа Васкрслог Господа у сваком покрету свом, и мисли, и осећању, да осећа себе органским делом једнога тела, које непрестано узраста под Христом као Главом (Еф. 1,19-22 = 1Кр. 12-12). Христос је Глава Цркве: тј. глава свему ономе што је на овоме и ономе свету, Глава телу, /Цркви/ која је пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф.1,22-23). Јединство тела Христос одржава кохезивном силом Своје љубави и благодатним дарима (Светога Духа 1Кор.12). Што се човек истинскије сједини са телом Цркве, то јаче и јасније осећа своје јединство са Христом: срцем својим додирује богочовечанско срце Цркве; душом својом стапа се са душом Цркве; умом својим тоне у васељенски ум Цркве; вољу своју ставља у органску зависност од богочовечанске воље Цркве; целим бићем својим живи у телу Цркве, живи пуноћом богочовечанског живота, који никад не умире. За сваког члана Цркве неопходно је постати атом крви Христове, која струји кроз тело Црква; крвљу Његовом ући у Нови Завет, завет крвни, јер само крвљу Његовом имамо избављење (Еф.1,17-18).

 

 

 

 

 

Оцрквенити се значи: саоваплотити се Христу, дух свој сарастворити с Духом Светим, живот свој обогочовечити (Еф.1,13). Непросветљене очи срца свог просветити Духом Светим неопходно је, да би могли примити и познати Христа. Дух Свети једино оспособљава дух човеков да би овај могао примити вишњу мудрост откривења и познање (Еф. 1, 17-18). Он једини даје и одржава осећање саборности и саборног живота са свима Светима (Еф.1,8 ;3,18), чини људе светима, домаћима Богу (Еф.2, 19), чини их станом Божијим (Еф.2,22).

 

 

 

 

 

У Цркви је све благодатно и богочовечно. Отуда само облагодаћени су у истини црквени; њима се открива "неисказано богатство Христово" (Еф.3,8). Последња тајна света, која је била сакривена у Богу, открива се кроз Цркву, открива се свима на земљи, открива се и обзнањује поглаварствима и властима на небу; кроз Цркву се открива многоразлична премудрост Божија (Еф.3,9-11). Да би се удостојио тог откривења тајне, човеку је неопходно да се личним подвигом вере преда Христу сав, да се Христос усели вером у срце његово, да се Духом Светим утврди у унутрашњем човеку, да буде у љубави укорењен и утемељен, да дух свој, ум свој, стопи са васељенским умом Цркве, да би могао са свима Светима, саборно, разумети шта је ширина, дужина дубина и висина Тајне Хрстове и познати претежнију од знања – της γνώσεως – љубав Христову, да би се могао испунити сваком пуноћом Божијом, тј. Црквом (Еф.3,16-19).

 

 

 

 

 

Црква је у суштини својој саборна; свака мисао и осећање саборно је у њој. У животу ма ког члана Цркве учествује сва Црква, природа њене саборности искључује сваки егоизам; муком и страдањем једног члана Цркве страда и мучи се сва Црква: сви се свети моле и муче, јер они носе немоћи нас немоћних.

 

 

 

 

 

Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, да се свети усаврше за дело службе, на сазидање Тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове..., да у свему узрастемо Ономе Који је Глава – Христос, из кога све тело састављано и сједињавано сваким зглавком... чини да расте сво тело на сазидање самога себе љубављу. Разне су службе и позиви, али је један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све и у свима; једно је тело, један дух, чије се јединство одржава Духом Светим (Еф.4,зб).

 

 

 

 

 

Главно је: саборност рада у Цркви одржава се Духом Светим; све што није од Духа Светог није саборно и не сазидава тело Цркве, већ одзидава. Једино саборним подвизима свих Светих може се достићи:

 

 

 

 

 

а) у јединство вере,

 

 

б) у јединство познања Христа,

 

 

в) у човека савршена = највиши синтез личности живота,

 

 

г) у пуноћу раста Хрстова (Еф. 4, 13).

 

 

 

 

 

Несаборност = папизам; сепаратизам – неживљење са свима Светима откидају човека од Цркве, и он отпада од јединства вере и познања, и упада јерес, нејединство, непознање и незнање. Једино оцрквењена личност и саборнизована, осећа да њеним животом живе сви Свети кроз молитве своје, да она узраста њиховом помоћу, да је они воде и уводе у познање Христа и Његових блаженстава. Саборним и непрекидним напорима својим свети чланови Цркве чувају личност нашу да се не распадне у гресима. Саборно јединство вере и познања једино је средство које чува човека да га више не витла и заноси сваки ветар учења лажју човечјом (Еф.4,4).

 

 

 

 

 

1) Христос је Глава Цркве – Себе предаде за њу. Христос је Глава Цркве и Он је Спаситељ тела. Христос љуби Цркву – Себе предаде за њу:

 

 

2) Да је освети... да је метне преда Се славну Цркву, која нема мане, ни порока, ни мрскога, него да буде света и непорочна.

 

 

3) Господ Цркву храни и греје,

 

 

4) јер смо уди тела Његова, од меса Његова и од костију Његових.

 

 

5) Тајна је ова велика, а ја говорим за Христа и за Цркву (Eф.5,23-32).

 

 

 

 

 

Христос као Глава Цркве спасава тело Цркве; без Њега телу нема спасења. Отуда је спасење сваког верног условљено органским јединством са телом Цркве, тј. са Главом – Христом. Јединство верника са Христом иде до најопипљивије тачке реалности и очевидности: он постаје месо од меса Његовог, кост од костију Његових; он постаје, како Свети Оци веле – бог по благодати. Само такав човек зна велику тајну животну, као уд тог светог Тела и те пресвете Главе. Но све то познање отискује се у признање да је ипак однос Христа према Цркви велика и необјашњива Тајна, тајна женика и невесте (Еф.5,31-32).

 

 

 

 

 

Правилно и реално Богопознање условљено је органским јединством са Светим Телом Цркве. Ту се постиже новозаветно крвно уједињење с Богочовечним телом Христовим. Узрастање у Богопознању бива кроз саоваплоћење Цркви и кроз живљење саборним животом њеним (кол.1до12): кроз узрастање у тело Цркве и узрастање растом њеним. Познање ствари видљивих и невидљивих је могуће, ако је Логос = Богочовек посредник између човека и твари. У Христу су органски сједињени видљиви и невидљиви свет; виши и нижи; кроз Њега и ради Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи (Кол 1, 15-16) зато да буде Он у свему први (Кол. 1,17); Он је Глава телу Цркве – ή κεφαλή τοΰ σώματος της Εκκλησίας: Он – Васкрсли Богочовек, и од Њега Црква добија богочовечански карактер и делатност, испуњује се богочовечанском пуноћом (Кол.1,18-19), и све што дође у тело Цркве, што се оцрквени = обогочовечи, осећа последњу и завршну пуноћу свога бића и примирује са Богом на сву вечност (Кол. 1,16).

 

 

 

 

 

У телу Цркве, у том богочовечанском организму, свако тело налази свој вечни смисао и циљ, ако проживљава живот Богочовечанског тела Христовог (кол.1,34). Тајна Цркве као тела Христовог јави се светима, откри се светима (ст.2б); откри им се Духом Светим Који све испитује и дубине Божије цкор.гдо; ср. з,5). У тој Богочовечној тајни је вечно богатство, богатство непропадљиво – Христос (Кол.1,27); ко се богати тим богатством етернизира себе, личност своју; већ је прешао из смрти у живот и расте растом богочовечанским, који га може узвести у човека савршена (Колл,28). Апостол Павле и сви Свети Апостоли, Свети Пророци и Свети Оци су интимно саоваплоћени Телу Христовом и као живи организми вечног Богочовечанског организма они добијају човечанску мудрост и знање, уче свакој премудрости, уче како и на који начин сваки човек може узрастати растом Христовим и порасти у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Кол 1,28; Еф.4,1З).

 

 

 

 

 

Свети знају Тајну Христову јер су савршени у Христу: сарастворили су ум свој са Богочовечанским умом Христовим, имају "ум Христов" (1Кор.2,16): љубављу су сјединили срце своје са васељенским Богочовечанским срцем Цркве, "у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене" (Кол.2,23). Живећи у Цркви Христом, Његовим богочовечанским животом, Свети могу, јер су укорењени својим бићем у Богочовечанском телу Христовом, и друге надзидати на Њему (Кол.2,67; 7,з.4). Преживљавајући богочовечији живот Цркве као свој сопствени, они постају једини прави хришћански философи; њихова философија није по човеку – κατά δνθρωπον, није по казивању човечијем, већ по Богочовеку Христу. Њихова је философија експериментална и опитна, но богочовечански експериментална и богочовечански опитна, јер она живе у Христу, у Коме живи свака пуноћа Божанства телесно (кол.2,8-9).

 

 

 

 

 

Пре/д/стоје две философије:

 

 

1. Богочовечанска философија – философија по Христу, и

 

 

2. човечанска философија – по човеку (Кол.2,8).

 

 

За прву су способни и стварају је само људи чије су личности обогочовечене благодаћу Христовом; нарочито њихова оруђа познања: они су ум свој распели распећем Христовим, но и васкрсли га васкрсењем Његовим; они су очистили себе од грехова; они не посматрају свет кроз посредништво греха, већ кроз Богочовека Христа (1Кор.2, 11-14).

 

 

 

 

 

Другу философију, по човеку, стварају људи са ограниченим оруђима познања, људи који су мртви у гресима, који мисле у категорији греха. Сателесници Тела Христовог стварају богочовечанску философију, једину вечно реалну и непролазну философију откривену, јер су све остале философије само немоћне сене, које ишчезавају пред богочовечанском реалношћу Тела Христовог (1Кол. 2,17). Свако напрезање ума људског да уђе у ту тајанствену реалност – узалудно је (Кол.2,18). То се постиже једино ако се човек оцрквени, ако постане сутелесник Христов, ако држећи се Главе расте растом Божјим (Кол.2,19), ако васкрсне своју личност Васкрсењем Христовим, ако мисли о ономе што је горе, ако живи животом који је сакривен с Христом у Богу, ако је његов живот – живот Христов (Кол.3,1-4), ако збаци старог човека и обуче се у новог (ст.9-10). Црква зна за два типа човека: за старог човека који је изаткан од гнева, љутине, пакости, зависти, хуљења, срамотних речи, лажи и свих осталих порока (Кол.3,8-9; Еф.4,22-23); и за новог човека сазданог по Богу у правди и светињи Истине (ст.24), који се обнавља по образу (=лику) Христа, Који га је саздао, коме је Христос све у свему, чија је душа изаткана од светости љубави, срдачне личности, благости, смиреноумља, кротости, трпљења, подношења, опраштања, и љубави која је свеза савршенства (Кол.3 ,10-14).

 

 

 

 

 

Љубав је свеза савршенства, свеза личности, свеза која везује, сједињује све врлине у једно тело, и уноси мир у заједнички саборни живот свих врлина, која улазе као саставни део човечије личности (кол.3,15), и метежни ум људски проникнут христољубљем и братољубљем налази мир свој и покој, узраста растом Божјим држећи се Главе Христа (Кол.2,19), саборнизира се умом Цркве и спасава се трулежи, и живи у Богу са Христом, где црв очајања и скепсе не допире, и где мољац рационализма не нагриза.

 

 

 

 

 

Оцрквенити се значи: постати саставни органски део Богочовечанског тела – Христа. Оцрквени ли се, човек се стабилизује и назидава на непоколебљивом ступу и тврђи Истине (1Тим.3,15), и живи новим духовним, богочовечанским животом, јер га благодат учи "како треба живети у дому Божијем" (1Тим.3,15), и непрестано осећати да је Бог врховни Домаћин, Економ и Начелник. Сав живот Цркве креће се у кругу Тројичности: све што бива, бива од Оца, кроз Сина и у Духу Светом.

 

 

 

 

 
 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети цар Урош - петак, 15.децембар: Света Литургија у 8:00
Детињци - недеља, 17.децембар: Света Литургија у 9:00
Никољдан - уторак, 19.децембар: Света Литургија у 9:00
Освећење славских колача и жита: од 7:00
Божићни пост: од 28.новембра до 7.јануара
Исповест: свакога дана током и после јутрења, вечерње или бденија

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...