real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Музеј Српске Православне Цркве Штампај Е-пошта

ОСНИВАЊЕ  И ПОЧЕЦИ 

Први помен  о Црквеном музеју налазимо у архивским документима, још половином XIX века. Српски патријарх Јосиф Рајачић је 1851. године, на епископској конференцији у Бечу, тражио да се оснује Српски народни музеј, што аустријске власти нису дозволиле, оглушујући се на овај захтев, који је поновљен и 1870. године. 

На  подручју Кнежевине Србије прве кораке на сакупљању црквено-уметничких драгоцености предузео је 1856. године Петар Јовановић, архиепископ београдски и митрополит српски. Овај архијереј апеловао је на београдско свештенство да сакупљају "српска живописна дела" како би се отворио "Српски музеум". Од прикупљених икона и уметничких слика, отворена је 1858. године у просторијама Београдске митрополије, уметничка галерија, тзв. "Художествена хранилница". После десет година (1868), ова збирка пренета је у београдски Народни музеј. 

Акцију на сакупљању црквених драгоцености наставио је и митрополит српски Михаило, наследник  митрополита Петра, с тим што  су црквено-уметнички предмети, посебно рукописне и старе штампане богослужбене књиге што су узете из српских цркава и манастира, депоноване у Народну библиотеку, а метални и текстилни литургијски предмети у Народни музеј. 

Архиепископ београдски и митрополит Србије, Инокентије, предложио је 1899. године Светом архијерејском сабору да се одреди извесна сума "из црквених фондова за копирање слика свих оних митрополита Србије, чије се слике могу наћи, те да се на тај начин оснује галерија митрополитских слика при митрополији Србије". 

Идеја о поновном оснивању Музеја СПЦ оживела је непосредно после националног уједињења. Лазар Мирковић, професор Универзитета, поднео је 1922. године представку Светом архијерејском синоду у којој је образложио потребу за оснивањем централног Музеја Српске православне цркве. На основу те представке, Свети архијерејски синод је одлучио да се приступи прикупљању података о црквено-уметничким предметима који се налазе у српским црквама и манастирима. Следеће године (1923), Синод је поступио по Саборском решењу и затражио попис свих значајних цркава и црквених здања, као и црквено-уметничких драгоцености. 

Године 1927, Свети архијерејски сабор је донео одлуку да се изради Правилник и да се омогући да свака епархија оснује свој црквени музеј и библиотеку. После десет година, крајем 1936. године, на иницијативу Патријарха Варнаве, питање оснивања централног Музеја СПЦ и других црквено-просветних институција постаје актуелно. Да би се реализовала ова замисао, позван је из Скопља др Радослав Грујић, професор Универзитета, коме је стављено у задатак да изврши све потребне припреме за формирање Музеја Српске православне цркве. 

Почетком 1937. године, склопљен је уговор између Краљевине Југославије и Српске православне цркве о закупу Конака кнегиње Љубице у Београду, на педесет година, за смештај Музеја. По доласку у Београд, проф. Радослав Грујић приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. године. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. Ово је кратко трајало, јер је већ 1942. године др Радослав Грујић поново постављен за управника Музеја и на том положају је остао све до 1948. године када га је наследио проф. Светозар Ст. Душанић (управник Музеја од 1948. до 1990). 

Министарство  финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946. године, одлуку о раскидању уговора са Српском Православном Црквом у вези са коришћењем Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије. 

Пре тога, почетком 1946. године, др Радослав Грујић предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све  културно-историјско благо Српске цркве  које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира СПЦ са подручја НДХ. Овај предлог др Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана Комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб. 

Наредбом  Министарства просвете, од октобра  месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије "да се Српској Православној Цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске Православне Цркве, манастира итд, који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју".  

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим  манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места (у цркве које за време рата нису страдале), а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије. 

Да би се омогућило  излагање експоната, извршена је адаптација просторија у згради Патријаршије, а предмети предвиђени за излагање прошли су кроз руке рестауратора и конзерватора. Не мањи простор прилагођен је за депо где су смештени остали, неизложени предмети. 

Коначно, Музеј Српске православне цркве у Београду отворио је 14. јуна 1954. године српски Патријарх Викентије. 

Патријарх Викентије  је посебно нагласио да су "у тешкој и мукотрпној српској прошлости  нестали градови, дворци, тврђаве, али  је остао један део културног  блага по манастирима и црквама  у којима су га чували и сачували кроз векове српски монаси и свештеници" (...) "Иако су многе драгоцености уништене у честим ратовима – рекао је Патријарх Викентије – ми се можемо поносити овим што је до данас сачувано". Патријарх се, такође, осврнуо на историјску подударност – сто педесету годишњицу Првог српског устанка, и изразио жељу да музејски експонати послуже свима који се баве изучавањем наше народне и црквене прошлости. 
 

ПОСТАВКА  МУЗЕЈА 

Поставка Музеја СПЦ условљена је, како расположивим простором, тако и карактером уметничког и историјског материјала. Основни фонд Музеја чине: иконе, црквени текстил, метални литургијски предмети, рукописне и штампане богослужбене књиге, портрети, графика (дрворезне и бакрорезне плоче), привилегије, архивалије и друго. 

Карактер  материјала, као и историјска и  уметничка вредност музејских експоната, условили су образовање одређених музејских  целина. Тако је формирана целина са металним литургијским предметима из једне епохе, затим целина коју чине рукописне богослужбене књиге из XVI века, где се могу уочити одређени стилскоуметнички утицаји времена и поднебља, а засебна целина посвећена је одређеним историјским догађајима или личностима - драгоцености везане за личност кнеза Лазара. Потом следи историјска целина са изложеним експонатима који сведоче о животу и правима Срба на територији Хабзбуршке монархије. У неколико витрина налази се један број сакрално-уметничких предмета, груписаних у целине. То су антиминси, вотивни предмети, одежде, српска графика, панагије... Једну скупину представља збирка икона из различитих периода, са разним иконописачким представама. Упоредну целину чине иконе српских и руских зографа из истог времена где се могу уочити иконосликарске сличности и националне специфичности у ликовном изразу. 

Посебна витрина посвећена је црквено-уметничким предметима руске провенијенције. Засебан  простор у поставци говори о делима народног стваралаштва, а једна витрина је попуњена знацима архијерејског достојанства. 

Издвојене су и прве српске штампане књиге: Октоих (Осмогласник) – прва српска инкунабула штампана 1493/94. године (изложено је фототипско издање Октоиха), и прва штампана књига у Београду – Београдско Четворојеванђеље из 1552. године. 

Поједини  предмети, због свог значаја а и  димензија, засебно су изложени, и  то: Плаштаница краља Милутина (XIII-XIV век) и дарохранилница, урађена као макета манастира Раванице, из 1705. године. 

У свих пет  просторија изложени су портрети српских  патријараха, митрополита, епископа и  угледних личности из српске прошлости. Портрети су уметничка дела наших  најпознатијих сликара Јакова Орфелина, Теодора Димитријевића Крачуна, Павела Ђурковића, Уроша Предића, Паје Јовановића и других. 

Својеврсну галерију представљају и портрети изложени у  свечаним салонима српског патријарха, као и изложени портрети у Ризници  Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Један број портрета српских архијереја и историјских личности налази се у Галерији Матице српске у Новом Саду, затим у Меморијалном музеју Христофора Жефаровића у манастиру Бођанима као и у Ризници фрушкогорских манастира – у манастиру Гргетегу. 

 

ДАРОДАВЦИ 

Постоје три основна извора која чине фонд Музеја: црквено-уметнички предмети које су прикупили др Лазар Мирковић и др Радослав Грујић, затим драгоцености из фрушкогорских манастира које су опљачкане за време Другог светског рата, а 1946. године враћене из Загреба у Београд, и поклони које Црквени музеј добија од институција и појединаца, поштовалаца ове установе. Овај последњи извор је сталан. Вредносни предмети и даље обогаћују фонд Музеја СПЦ у Београду. Тешко је побројати све оне који су поклонили драгоцене предмете Црквеном музеју. Тако је, на пример, године 1949. друштво "Карађорђе" поклонило Музеју значајне вредности из српске прошлости, јер је те године ово друштво престало да постоји. Сличан случај је и са драгоценостима Српске црквене општине у Цариграду одакле је, посредством Министарства просвете, а преко Народне банке, Музеју достављено 185 црквено-уметничких предмета велике вредности. 

Познати српски сликар Паја Јовановић поклонио је Музеју, 1950. године, неколико својих уметничких скица и преко осамдесет старих фотографија. Његов пут следи познати српски вајар Ђорђе Јовановић, који се такође уписао у листу дародаваца. 

Међу значајне дародавце Црквеног музеја учислен  је и блаженопочивши српски патријарх  Герман који је поклонио неколико вредних  икона, затим једну рукописну књигу и драгоцену збирку старог српског ордења. 

Блаженопочивши  епископ браничевски Хризостом, поред педесет и седам старих антиминса које је даровао Црквеном музеју, посредовао је код многих лица да ствари од вредности похране у  ову Ризницу српског народа. 

Епископ шумадијски др Сава огласио се као  приложник Музеја СПЦ још као викарни епископ, затим као владика источноамерички и канадски и данас, као епископ Шумадијске епархије. То чине данас и други архијереји Српске цркве, као и свештеници, монаси и верници из земље и дијаспоре. 

Најдрагоценију  целину у саставу Музеја Српске православне  цркве чини оставина др Радослава  Грујића, једног од оснивача данашњег Музеја, а која по својој садржини, уметничкој и историјској вредности, може да чини један засебан музеј. 

Архитект  Александар Дероко, угледни професор Београдског универзитета и академик, даровао је Црквеном музеју 1961. године значајну збирку планова и цртежа старих српских средњовековних манастира и цркава. 

Једну целину, у саставу Црквеног музеја, чини и оставина др Пере Поповића, професора  Архитектонског факултета у Београду. Окосницу ове збирке чине цртежи и  планови црквених грађевина. 

Невенка Грба, из Новог Сада, поклонила је Музеју драгоцене историјско-уметничке педмете који су припадали њеном стрицу фелдмаршалу Радовану Грби. Међу поклоњеним предметима налази се и застава хаџи Лоје – коју је Радован Грба, као млад официр у саставу корпуса генерала Филиповића, освојио 1868. године приликом окупације Босне и Херцеговине. 

Др Миливоје Костић, академик и један од првих професора  хирургије на Медицинском факултету  Београдског универзитета, завештао је Црквеном музеју драгоцену икону  са представом Васкрсења Христовог – Силазак у ад – дело непознатог критског зографа с краја XV века. 

Икону на којој је приказана Богородица са Христом у наручју, рад на платну с почетка XVII века, поклонио је Црквеном музеју др Милан Божић из Београда. 

Др Ксенија  Атанасијевић, прва међу Српкињама  доктор философије, завештала је Музеју скоро сву своју научну грађу, део библиотеке и личну преписку. 

Академик  др Сава Петковић, поклонио је драгоцену  архиву свог оца др Драгутина Петковића, оснивача првог српског Пастеровог завода. 

Посебну целину у Музеју СПЦ чини збирка акварела – сликарско дело др Драгомира Тадића, архитекте и плодног црквеног градитеља. 

Госпођа Даринка Кашић, поверила је Музеју научну оставину свога мужа протојереја-ставрофора др Душана Љ. Кашића – ректора Београдске богословије и Богословског факултета у Београду. Овај легат представља праву ризницу изворне грађе и других драгоцености нашег историјског наслеђа. 
 

Проф. Светозар Ст. Душанић, који је наследио др Радослава  Грујића, као управника Музеја СПЦ, своју научну грађу, нумизматичку збирку, кореспонденцију, фототеку и осталу документацију завештао је фонду Музеја. 

Дуг би био  списак свих дародаваца чији поклони обогаћују једну од најзначајнијих ризница културне прошлости српског народа, али једно је сигурно да по богатству, историјској и уметничкој вредности, предмети Музеја СПЦ долазе одмах после драгоцености које се чувају у ризници манастира Хиландара. 

Поред поклона, откупљен је и известан број предмета, и то оних који служе као допуна одређеним уметничким целинама. Управа Музеја откупила је један број графичких  плоча из XVIII века: три дрворезне и две бакрорезне; затим дванаест византијских печата, неколико ранохришћанских крстова, многа архивска документа и један број икона, што све представља велику научну и историјску вредност. 
 

ИКОНЕ 

Иконописачка  дела у Музеју СПЦ у Београду убрајају се у значајну збирку српских сликарских остварења од XV до XIX века. Међу најранија сликарска дела која се чувају у Црквеном музеју убраја се икона на којој је представљен Исус Христос Сведржитељ, српски рад из XV века. Монументално попрсје Христа Сведржитеља приказано је на јарко црвеној позадини и уоквирено богатим флоралним преплетом. У левом углу исписан је заветни текст.  

Икона са представом Рођења Богородице, настала  је коју деценију доцније, а такође је дело непознатог српског зографа. На овој икони, поред раскошних одора и златног посуђа, у доњем левом углу приказан је и један народни мотив: представљена је девојка са преслицом како седи покрај рођене Богомајке.  

Времену XVI, или самом почетку XVII века припада и икона на којој је приказана Богородица са Христом окружена старозаветним пророцима, која је некада припадала манастиру Крушедолу. Стилске одлике, као и сликарска вештина, сврставају ову икону у групу оних иконописачких радова који се могу сматрати последњим, али успелим, византијским сликарским наслеђем у време турске владавине нашим крајевима.  

Значајну  целину у Музеју чине и иконе критских зографа с краја XV, затим из XVI и XVII века, и то: Христос Пантократор (Сведржитељ), Богородица Елеуса (Милостива), Васкрсење Христово (Силазак у ад) и дела су која сведоче о старом сликарству, али и која поступно наговештавају нова сликарска виђења. Најбољи пример тог поступног преласка ка новом, такозваном итало-критском сликарству, показује икона на којој су приказани Богородица са Христом, Св. Јованом као дечаком и светитељем Николом, која је настала крајем XVI века. 

Икона на којој је представљен Св. Јован Претеча (типа кефалофорос – главоносни) дело је Андреје Раичевића из 1645. године и рађено је за београдско-сремског митрополита Хаџи Илариона. Стваралаштву Раичевића, више временски него стилски, припада и икона српских деспота из породице Бранковића на којој су приказани владика Максим, мајка Ангелина и деспоти Јован и Стефан. У Музеју Српске цркве налази се шест икона са представом Свете куће Бранковића, а међу њима је и икона коју је 1753. године израдио сликар Никола Нешковић. Црквени музеј поседује и неколико икона које је радио зограф Остоја Мркојевић, чије стваралаштво припада самом крају XVII века. Једна од најбољих икона овог зографа је икона на којој је приказано Вазнесење пророка Илије у огњеним колима на небо (према II књизи о царевима, 2:11). Он је аутор и икона: Свети Стефан архиђакон и иконе у поставци Праведни Лазар са сестрама Мартом и Маријом. Од иконографа Козме Дамјановића, који је стварао на самом почетку XVIII века, сачуване су три иконе, све са представом Свете Тројице. 

Из  средине XVIII века сачувано је неколико икона поп-Станоја Поповића (свештеника у Мартинцима), зографа, чије сликарство наговештава барокна стремљења у црквеном сликарству на подручју Карловачке митрополије. У Музеју постоји велики број икона из друге половине XVIII века чији су аутори: Никола Нешковић, Димитрије Бачевић, Стефан Тенецки, Григорије Давидовић Опшић, Теодор Димитријевић Крачун, Теодор Чешљар, али исто тако има много икона (на дрвету и платну) непознатих сликара. Посебну целину чини збирка целивајућих икона, рад Теодора Димитријевића Крачуна темпером на металу. 

Иконосликарство XIX века означили су својим делима Григорије Чалмански, Христифор и Живко Петровић, Алекса Свиленгаћин, Илија Димитријевић, Георгије Бакаловић, Шпиро Боцарић и други, чије се иконе чувају у Црквеном музеју. По хронологији, на ова дела надовезују се иконосликарска остварења Арсе Теодоровића, Паје Јовановића, Уроша Предића, па све до дела, иначе смелих иконописачких подухвата, Бете Вукановић, Мила Милуновића и Јована Бијелића, насталих првих деценија овога века. 

Засебну целину представљају иконе руских зографа, углавном из друге половине XVIII века. Међу педесетак руских икона посебно се издваја Богородица Тихвинска, сва у окову, украшена драгим камењем, настала у другој половини XVIII века. Из истог времена је и икона на којој је приказан Св. Јован Претеча - попрсје, која својом ликовном изражајношћу и пригушеним колоритом показује неку унутрашњу снагу и подсећа на ранија иконосликарска остварења руских зографа. Икона Полагање Часног Крста, дар монахиње Сосане 1750. године, значајна је због неких фолклорних детаља – народне ношње. Календарска икона на којој су приказани сви Свети за сваки дан од месеца марта, до септембра, ретка је иконографска представа у црквеном сликарству XVIII века. Овом времену припада и икона на којој је приказан Св. Јован Крститељ са два српска светитеља – Св. Савом и Св. Арсенијем – рад непознатог руског зографа. Међу руским иконографским делима посебно се издвајају две велике композиције на платну – на једном је Успеније Богородице, а на другом Полагање Христа у гроб, из 1750. године, рад Јова Василијевића, или његових ученика. 

У Музеју СПЦ налази се известан број икона грчког порекла које су се некада налазиле у капели Св. Саве у Цариграду, а припадају периоду XVIII-XIX века. По својим ликовним одликама издвајају се две иконе: Св. Георгије и Св. Димитрије, обе с почетка XVIII века. 

Посебан иконографски тип представљају иконе  са представом Богородице Есфигмени, чији се ликовни садржај везује за догађај  који се одиграо у светогорском манастиру  Есфигмену. По неким стилским одликама, овим иконама блиски су и неки радови такозване бококоторске школе. Из ове стилске групације посебно се издваја икона на којој је насликана Богородица са Христом и светим Луком, рад с почетка XVII века. 
 

ЦРКВЕНО-УМЕТНИЧКИ  ПРЕДМЕТИ 

Посебно место  у поставци Црквеног музеја заузима  монументални крст на коме је приказано Христово Распеће, а у подножју Богородица и Св. Јован Богослов. Овај крст, који припада крају XVII века, до почетка Другог светског рата чинио је завршни део иконостаса у цркви манастира Велика Ремета. 

Царске двери (средишна олтарска врата), са богатом  резбаријом, припадале су манастиру  Јаску а настале су у првој  половини XVII века.

Збирка металних литургијских сасуда и других црквених предмета у Музеју СПЦ представља засебну целину, а по уметничкој вредности и историјском трајању убраја се међу најзначајније.

Најраније датован  метални предмет у Црквеном музеју, ако се изузме збирка ранохришћанских  крстова и византијских печата, јесте метални рељеф на коме је приказано Бекство Христа у Египат, германски рад из XII-XIII века. Сребрна чаша (кољивача) урађена је 1500. године, а пренели су је 1520. године жички монаси са игуманом Теофилом у манастир Шишатовац. Тамјаница од сребра рађена је 1523. године у Граду Смедереву, има изглед чуна са посувраћеним крајевима на којима су главе химера. Мајстор Димитрије из Липове урадио је 1550/51. године за манастир Шишатовац сребрни кивот са изгледом петокуполне цркве. На фасади ове дарохранилнице, у три зоне, у квадратним пољима налазе се искуцане представе пророка, општехришћанских светих и светих ратника. Панагијар са минуциозним дуборезним представама Богородице Платитере (Ширшаја – Шира од небеса), на једној и Свете Тројице, на другој страни, окован сребром и украшен златом, дијамантима и емајлом, урађен је 1664. године по наруџбини Хаџи Илариона, митрополита београдско-сремског за манастир Крушедол. Исти митрополит поклонио је 1664. године манастиру Крушедолу и рипиде од сребра, позлаћене и украшене филиграном.

Времену средине XVII века припада велики број металних литургијских предмета, међу којима свакако треба поменути Петохлебницу коју је 1648. године у Београду наручио јеромонах Игњатије, посредовањем јеромонаха Јоакима, опет за манастир Крушедол. Такозвана ручка-кадионица из 1654. урађена је за манастир Нову Винчу, који се некада налазио надомак Београда. Из исте године је и сребрни крст из манастира Хопова, на коме је сачуван запис (на стопи крста) који казује да су ктитори јеромонах Илија и мајстор Недељко из Ћипровца.

Кивот из 1705. године рађен је за манастир Врдник, а урађен је као макета манастира Раванице. На фасади, поред општехришћанских светих, искуцане су представе светих Симеона, Саве и кнеза Лазара, а у прочељу је исписан тропар Ваведења Пресвете Богородице и запис аутора.

Посебну уметничку вредност представљају окови  на рукописним и штампаним богослужбеним  књигама. Оков на рукописном Четворојеванђељу из 1514. године урадио је 1540. године у  спомен на владику Максима, а по наруџбини  игумана Силвестра, златар Петар Смедеревац из Бечкерека. На једној страни овог Четворојеванђеља приказано је Распеће Христово са портретом владике Максима (бивши деспот Ђорђе Бранковић), а на другој Васкрсење Христово – приказано као Христов силазак у ад. Оков на Четворојеванђељу, које је некада припадало манастиру Витовници, урадио је 1556/57. године Кондо Вук, а сребрни оков на Четворојеванђељу из манастира Хопова Нешко Пролимлековић 1630. године.  

Међу  бројним црквено-уметничким предметима који су изложени у Црквеном музеју, по свом историјском значењу, издваја се чаша, дар руског цара Ивана IV Васиљевича Грозног 1558. године манастиру Милешеви. Иван Грозни је био велики приложник српских манастира, посебно манастира Хиландара, а у време турског робовања омогућио је српским монасима да сакупљају помоћ по Русији. То је чинио с љубављу јер је по баби био српског порекла. Јелена Јакшић, родом из угледне српске породице из Баната, била је удата за грофа Глинског – деду Ивана Грозног.
 

ВОТИВИ, ПАНАГИЈЕ И ДУБОРЕЗНИ  КРСТОВИ 

Једну целину представљају и метални вотивни  предмети из XVIII и XIX века. То су заветни дарови које су верници приносили цркви уз молитву за оздрављење. На овим заветним плочама најчешће су приказане целе фигуре, или поједини делови тела (рука, нога, глава, очи срце и друго).  

Засебну целину чине панагије, панагијари и  енколпиони (епископске напрсне иконице) настали у временском распону  од XV до XVIII века. Ова минуциозна дела најчешће су изведена у дуборезу са сребрним оковом, затим у слоновачи, а известан број је урађен темпером на дрвету. Панагијар из XV века рађен је у слоновачи, а припадао је манастиру Шишатовцу. Изложен је и један панагијар из XVI века рађен у дуборезу.  

Збирка  дуборезних крстова, од којих је највећи  број са сребрним оковом украшеним  филигранским преплетом, драгим камењем и емајлом, представља значајну историјску и уметничку вредност. У Музеју СПЦ чува се велики број тзв. светогорских дуборезних крстова с краја XV, затим из XVI и XVII века. Највећи број крстова потиче из XVIII века, а припадали су ризницама фрушкогорских манастира. На многима су сачувани записи ктитора, приложника и кујунџија, или пак постоји неко друго сведочанство из тих времена. 
 

ПОВЕЉЕ, ПРИВИЛЕГИЈЕ, СИНЂЕЛИЈЕ  И ДРУГА ДОКУМЕНТА 

У Музеју СПЦ налазе се многе повеље, привилегије, синђелије, дипломе, међу којима су и повеља краља Вукашина, цара Душана, препис повеље кнеза Лазара – издате манастиру Раваници, деспота Јована Бранковића, затим повеље влашких владара Константина Басарабе и Шербана Кантакузина и молдавског војводе Василија. 

О везама Срба и Руса сведоче повеље руских царева Александра Михајловича и Петра  Великог. Засебну целину чине привилегије и документа аустријских владара: цара Фердинанда III, затим Леополда VI, Јосифа II, царице Марије Терезије и Фрање Јосифа. Једну целину чине и турска документа издавана фрушкогорским манастирима, углавном из друге половине XVI и кроз цео XVII век. 

Архивски  фонд Црквеног музеја је такође богат. У њему се налазе многобројна оригинална писма српских патријарха, митрополита, епископа, свештеника и српских првака. 
 
 
 
БОГОСЛУЖБЕНЕ КЊИГЕ 
 
Музеј Српске цркве поседује две збирке рукописних и штампаних богослужбених књига: прву чини фонд Црквеног музеја, а друга збирка је из Оставине Радослава Грујића – такође у саставу Музеја. Музеј располаже са преко 700 рукописа богослужбено-богословских књига од XIII до краја XVIII века.
 
 
Међу најраније рукописне текстове убраја се двадесет пергаментних листова Апракосног Јеванђеља из средине XIII века. Нешто доцније, крајем последње четвртине XIII века, настало је Четворојеванђеље које су преписала, за јеромонаха Василија, два писара од којих се један звао Герасима.

 

Беседе Исака Сирина је рукопис с краја XIV века. Илуминација рукописа доста подсећа на персијске декоративне мотиве. Из XV века је Крушедолска Палеја са Зонарином Хроником и Синтагма Матије Властара коју је 1453. године преписао ђакон Дамјан по налогу зетског епископа кир Јосифа. Лествицу Јована Лествичника преписао је 1434. године у Браничеву извесни Давид, за време српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца и браничевског митрополита Саватија. За Ђурђевог сина, деспота Лазара, доместик Стефан преписао је, између 1456. и 1458. године, Житије и Слово Јована Златоуста. По богатству заставица, илуминације и осталих ликовних украса издвајају се два Четворојеванђеља из XVI века: једно је преписао поп Јован из Кратова 1580. године, а друго 1579. године инок Никанор у манастиру Ремети, за време игумана Зосима. 
 
 
Стара српска штампана књига скоро да је сва заступљена у фонду Музеја СПЦ, иако је само неколико примерака изложено у сталној поставци. Међу најстарије штампане књиге, поред цетињског Октоиха, спада и Псалтир с последовањем штампан на Цетињу 1494. године, у штампарији Ђурђа Црнојевића, затим Псалтир с последовањем из штампарије Божидара Горажданина, кога је 1521. године штампао јеромонах Теодор Љубавић. Грачанички Октоих штампан је 1539. године "повеленијем митрополита Никанора". Београдско Четворојеванђеље штампано је 1552. године у штампарији Тројана Гундулића. То је прва штампана књига у Београду.  
 
 
Сачуване су и многобројне богослужбене књиге штампане у Млецима, Москви, Римнику и Бечу. Посебну вредност представљају књиге штампане у XVIII веку, међу којима се издваја Стематографија Христофора Жефаровића из 1741. године и Калиграфија Захарија Орфелина издата 1759. године у Сремским Карловцима. 
 
 
Један део овог фонда чини и велики број грчких, руских, влашких рукописних и штампаних књига. Руско штампано Четворојеванђеље из 1751. године издваја се због својих димензија 50х71цм, и тешко је 21кг. 
 
Смирени преписивачи и педантни штампари, као и настојатељи манастира где су вековима чуване старе рукописне и штампане књиге, исписивали су на последњим страницама аманете (завете) и изрицали проклетства свима који узму књигу или неки други црквени предмет из манастира, без знања игумана и братства. Незнани "љубитељ старина" оглушио се о завет својих предака и из Јеванђеља насталог средином XVI века исекао минијатуре заглавља у сва четири јеванђеља.
 
 
Преузето са веб страница Музеја СПЦ

 
 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Св.кнез Стефан и Јелена (Штиљановић) - уторак, 17.октобар: Света Литургија у 8:00

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...