real free casino no deposit bonus codes uk online casino online sonesta link press sonesta casino online online casino affiliate programs legal site here slots of
.

Watch

 
Почетна
Беседе о безбожној Европи Штампај Е-пошта

 

Св. владика Николај:

Беседе о безбожној Европи 

 

1

Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? Шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?

Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље, и види где се избацује из града лепота телесна. Ил се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?

Или се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л' није било, чије л' бити неће! Или драгим камењем: дијамантима и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, сасвим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти телесину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.

Или се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил' се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навукодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навукодоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, - и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навукодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазида јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као влада захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара - него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима. Али ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навукодоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звијерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевишњи владар царством људским и даје га коме хо ће.

А оношто се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навукодоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.

Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?

О браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!

Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње. Богу нашему слава на век. Амин.

2

Путник сам и гост на овој земљи. Тако су говорили стари. То је била њихова јасна визија и тачно осећање овога живота. Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности отупљено. Авај нам, браћо! А то су важне ствари, веома важне. Зашто смо их замаглили као стакла на прозору да се не види ништа? Зашто смо их утупили да не могу да покажу што дува од истока а што од запада? Заборавили смо да смо путници па никог и не питамо за пут, него смо направили огњиште на сред пута као за хиљаде година; због тога нас увређена судба гази својим путним колима. Заборавили смо да смо гости, да смо се распртили у туђој кући као упутном хану и развикали се као да смо ми зидали хан. Зато нас шиба рука невидлјивог Домаћина, а нас боли, па боли. Но плачући од Бога ми продужујемо своју игру.

Рећи ћете: Па ми питамо за пут?

Кога питате?

Кад два путника први пут путују једним путем, па један другога питају за пут, ви ћете рећи да су полудели.

То вам је случај такозваних модерних народа. А то су они народи који више воле да се зову модерни него хришћански. За њих је свети пут посао као шеталиште, а овај свет, ово свето обиталиште Господње, као пијани хан за тобожње весеље, уствари за предсмртну игру.

Ко ће нам показати пут?

За какав пут питате?

У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут светлости и пут таме, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника божјих. Ми ћемо укратко назвати онај први пут свети пут, а овај други несвести пут. За који пут дакле ви питате?

Ако питате за пут свети, онда питајте само Господа. И он ће вам показати свети пут. Ако ли питате за пут несвести, онда питајте сами себе, и питајте своје сапутнике који знају колико и ви, и питајте гатаре и врачаре, кој и се уче од оног отпадника Божјег из вечне јаве и густе таме да варају свет.

Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.

Ај, браћо моја, зашто је Европа сишла са правога пута и залутала у непроходну пустару? Зато што се одвратила од Христа Путовође, и почела питати за пут своје философе, своје војводе, своје политичаре, своје књижевнике и све остале своје незналице и гаталице.

Одлучила се Европа и да пита за свети пут Онога који је с неба сишао и опет на небо узишао, Онога који је крв своју пролио на јеврејском крсту за Европу, па се научила да пита за пут оне који се намећу за путовође и који своје савете не плаћају него наплаћују.

Пророк Исаија, духом Божјим испуњен; духом Божијим прозире у будућност човечанства па - шта види? Види напаст и пут, који ће се звати свети пут... ко узиде њиме па ни луд неће залутати ( Ис. 35, 8). Одлучила се Европа одавно, има хиљаду година, да иде тим светим путем. Нити се може лако повратити на тај пут. Јер тај свети пут то је само Христос, а она из мржње према Јеврејима одбацује и Христа. Врше, врше, па кад оврше, онда помеша кукољ и пшеницу, па обоје избацује са гумна.

Само је један једини свети пут, а стотине је несветих путова. На свим путовима рука Господња бије а само на једном милује. На свима путовима другује са човеком сатана, а са Христом само на једном једином путу, на светом путу.

Браћо моја, свети пут Господњи није непросечен, ненасут, необележен, да би се смели жалити: не видимо га, не знамо га. Јер тим путем су прошли свети апостоли, па свети мученици и исповедници, па свети хришћански цареви и патријарси, па свети пустињаци и испосници, хиљадама и хиљадама њих, милиони и милиони. Па су тим путем прошли и сви најбољи преци ваши, од пре Светога Саве и од Светога Саве. Не смете рећи - не знамо тај пут. То је најпознатији пут у хришћанској историји и у вашој народној историји. На светоме путу Бог благосиља свети народ свој. Амин.

 

3

Шта је Христос учинио за Европу, и како се Европа захвалила Христу? То је, браћо, предмет за размишљање, и поуку:

Шта је, дакле, Христос учинио за Европу? Одговор: више него све. Јер све то би било оно што људи могу очекивати. Али Христос је учинио за Европу далеко више него што су људи умели очекивати.

Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Тиме смо све рекли за онога ко зна шта значе те две речи: незнабоштво и идолопоклонство. А за оне који то не знају, било је исто онако мрачно и глупо као незнабоштво и идолопоклонство црначких племена наших дана у Африци. Али само још суровије, суровије у толико у колико је крв потомака Јефетових гонила људе на веће крајности, него ли крв Хамова.

Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде. Уз то непрекидни страх од грозних богова, који се морају ублажавати крвавим жртвама, животињским и људским, па гатаријама, врачаријама и безбројним даноноћним бесмисленим церемонијама. Мрак и глупост у сељачкој колиби, мрак и глупост у патрицијској палати, мрак и глупост у царском двору, и у поезији, - у свему. Сатана је држао у кврзи европско човечанство док се Христос није јавио. И цео организам европског човечанства, цело тело и цела душа била је не болесна, него сама болест као губав човек, од главе до пете. А Христос кад се јавио у таквој болници и лудници европској кроз своје слуге као да је рекао оно што и жени згрченој осамнаест година: Европо, опроштена си од болести своје (Лк. 13, 12). И наједном Европа се исправила, освестила, просветила, очистила и образовала. Као кад неко на тамници отвори прозоре, и почисти, и уреди, и окади. Уз то дао је Христос крштеним народима Европе власт над целом куглом земљином, да би као крштени крштавали, као освећени освештавали, као научени учили мрачнију и слабију браћу своју. Ето, то је чудо над чудесима учинио Господ Исус Христос у Европи.

На друго питање: Како се Европа захвалила или одужила Христу, одговор, није светлост него мрак, није радост но плач. Онако му се захвалила и одужила као они Гадаринци, које је Христос ослободио од легиона злих духова, а који су га молили да иде од њих. И моли га сав народ из околине Гарадинске да иде од њих (Лк. 8, 37). И Он оде. Не возрази им ни речи, него оде, али проклетство остаде у тој земљи. И та земља Гадаринска, некада плодна и богата данас представља оку човечјем једну суру и суху и проклету пустињу. Гадаринци су молили Христа да иде од њих. Европејци га не моле, него га гоне. Гоне га свим начинима: - и преко школе и преко штампе и преко политике, и преко филма, и преко научних гатарија и преко свих културних надувености својих; гоне га и мислима, и речима и делима, и појединачно, и групно, и сви скупа.

Кад је онако било са Гадаром, која је по глупости молила Христа да иде из ње, како ли ће бити Европи која га не моли, него га по злоби тера од себе? Како ће јој бити? Европа, која је одустала од Христа и повратила се своме прастаром мрачном, глупом и смрадном паганизму?

 

И то је одговорено посредно у Јеванђељу. Биће Европи оно што је било Капернауму, граду веома културном, богатом, уређеном, веселом и охолом, на обали језера Галилејског. Христос му запечатио судбу овим речима: И ти, Капернауме, који си се до небеса - подигао до пакла ћеш пропасти, јер да су у Содому била чудеса што су у теби била, остао би до данашњег дана. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Страшнога Суда него теби. (Мат. 11, 23).

Ај, браћо моја, да су у Индији и Китају била она чудеса која су била у Европи кроз две хиљаде година, чудеса без мере и броја, давно би се ова два велика мравињака људска - половина целог човечанства - окајала у праху и пепелу и заволела Христа и поклонила се Христу.

Ја не страхујем за судбу Индије и Китаја. Ја страхујем за судбу Европе. Пропашће као Капернаум. И тамо где су њене поносите куле, биће мравињаци. И где су њени булевари, биће трњаци и змијињаци. И тамо где је сада срамно кликтање против Христа биће букање буљина и врисак шакала.

Јер, кад мишљаше Европа да је културна, онда подивља. И кад мишљаше да све зна, онда оглупи. И кад мишљаше да је врло јака, онда беше ништавна као паучина.

Ево вам, браћо, предмета за размишљање и поуку. Прославите Христа Бога, да би и Он вас прославио у царству свом небесном. Амин.

 

4

Син наслеђује дугове свога оца и мора их платити. Ако их он не плати, платиће их његов син или унукл или праунук. Тек дуг се мора платити зајмодавцу. Такво је правило свуда по свету у погледу друштвености. Син наслеђује болест свога оца. Ако се не излечи од те болести, онда ће болест прећи на његовог сина, или унука или праунука, до четвртог колена.

Ако ли пак син исплати све дугове свога оца, онда ће његови потомци бити срећни. И ако син излечи на себи болест свога оца, онда ће потомци његови бити здрави.

Ај, браћо моја, осамнаести век је отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетог века. Отац се био веома задужио. Син није отплатио дугове свога оца него се још већма задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме живимо.

Осамнаести век је значио бунт против цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца чак до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских. Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова ђедова?

Цар антихрист представља почетак деветнаестог века. Папа антихрист представља средину деветнаестог века. Европски философи антихристи (из луднице) представљају крај деветнаестога века. Бонапарта, Пијус, Ниче. Три кобна имена, тројице најтежих болесника, наслеђене болести.

Јесу ли они победиоци деветнаестог века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестог века. Најтежи болесници. Цезар понтифекс и философ... не у паганском старом Риму, него у сред крштене Европе! Нису они победници, него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се Пије прогласио непогрешним и кад је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу - тада је сунце помрачало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрчали би од туге и срамоте. Јер, гле чуда што свет није видео. Атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново, бар један од тројице није био атеист философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа понова. Двадесети век, је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио, да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и до костију и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?

Ко је онда победилац, ако не Цезар и понтифекс и философ одхристијањене Европе?

Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великога Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик поломишчик "по свјатим местам" и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?

Ђаволско ратиште? Ђаволско свештенство и ђаволска мудрост - то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво крстоносно јунаштво, друго мученичко свештенство и треће рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашега Исуса: Хвалим те оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудрих и разумних, а објавио си простима. (Мат. 11, 25). Шта је објавио Бог простим сељацима? Објавио им је мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост. Објавио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим супротно, као дан и ноћи.

Ај, браћо моја, држите се вечних победиоца а не вечно побеђених. Држимо се рибара и мученика, а не Ирода и Пилата и Кајафа - онда и сада - на век века. Амин.

 

5

Ако ћемо се хвалити, киме ћемо се хвалити? Пазите, браћо, како ја постављам питање: не кажем чиме ћемо се хвалити, него киме ћемо се хвалити. Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним прецима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом. Такви су људи племенитији и више од оних који се хвале чопорима свиња или дијамантима или бисером или сребром или златом или прстењем и минђушама и скупим хаљинама, или колима и коњима и другим сујетним бременима, којим товаре лађу свога живота да би потонула пред капијом Раја.

Ми, Срби, као народ имали би се и киме и чиме похвалити. Али, ако ћемо се уздићи изнад себе и изнад своје имовине, похвалити се неким који је најсјајнији украс наше историје и највећа вредност нашега живота, онда ћемо се хвалити Спаситељем света, Господом Исусом Христом.


Дакле, три су ступња хвале којом се људи и народи могу хвалити. Најнижи је ступањ кад се неко хвали стварима, т.ј. нечим. Виши је ступањ кад се неко хвали људима, т.ј. неким. А највиши је кад се неко хвали Богом створитељем својим.

Хоћемо ли се ми Срби хвалити културом својом? Шта је култура? То су рукотворине људске, дела руку људских. То су ствари. Ако се будемо хвалили културом, онда ћемо се хвалити нечим, а не неким; хвалићемо се мртвим стварима, а не разумним бићима. Бићемо дакле на најнижем ступњу хвалисања. А могли би се хвалити својом културом; ваистину могли би; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли би пре многих других, кад то не би било испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој нису се хвалили културом. Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учинили, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико...

Ако се Европа хвали културом, она се хвали не неким, него нечим. Јер, и други народи имају своју културу, те им европска није потребна. Неки, пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утабанију, од европске културе, због чега они и мрзе и презиру европску културу. Зато кажемо: ако се Европа хвали културом, она се хвали ничим...

Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер, и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикама, т.ј. културом својом. Последица, тога европског самохвалисања наметљивом културом, јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и хришћанство. Омрзнувши оно што је мало омрзли су и оно што је највеће. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то и не боли. Она је прије свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година... Нису зато криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.

Да је среће Европа би се хвалила хришћанством као својим најдрагоценијим наслеђем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, т.ј. да је Европа била тезоименита хришћанству, да се истоветовала са хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континентима и свима народима, то је била Богом одређена мисија европског континента. Ван Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века. Амин.

 

Извор: Пакибитија

 

 

Саборник

   Недељник Саборне цркве

Патријарх Српски Иринеј

QR код

Ако желите да нађете тачну физичку локацију Саборне цркве, довољно је само да мобилним телефоном скенирате овај код Google Map ће Вам одмах показати.

 


 

Најаве

Свети цар Урош - петак, 15.децембар: Света Литургија у 8:00
Детињци - недеља, 17.децембар: Света Литургија у 9:00
Никољдан - уторак, 19.децембар: Света Литургија у 9:00
Освећење славских колача и жита: од 7:00
Божићни пост: од 28.новембра до 7.јануара
Исповест: свакога дана током и после јутрења, вечерње или бденија

Галерије

Sample image Саборна црква

Sample image Живот цркве - догађаји

  Деца у Саборној цркви

Патријарх Павле

Мошти у Саборној цркви

Обреди

Крштења

Венчања

  


Виртуелна шетња

Прошетајте курсором кроз олтар и централни део Саборне цркве, као да се уживо налазите у њој...

Светиња живота

Sample 6                                                                                                                                                                                                            Ова рубрика посвећена је деци, њиховом рађању и очувању светиње живота. Погледајте...

Концерти

Sample image                                                                                                                                                                                                    Традиционални новогодишњи концерти Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Погледајте...

Мултимедија

                                                                                                                                                                                                            Цртани филмови за децу и документарни филмови о животу Цркве. Погледајте...