У суботу, 21. новембра 2015. године, Саборна црква у Београду је прославила своју Славу, Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних – Аранђеловдан. На овај дан, навршило се и 170 година од почетка богослужења у овом данашњем здању. Храмовна Слава и велики јубилеј су прослављени на Светој архијерејској Литургији, коју је служио Његово Преосвештенство епископ топлички г. Арсеније, викар патријарха српског. Преосвећеном владики Арсенију саслуживали су: архимандрит Стефан (Шарић); протојереји-ставрофори: Владимир Вукашиновић, Предраг Пузовић, Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Драган Протић и Стојадин Павловић; јеромонах Павле из манастира Сопоћани; јереји: Владимир Вранић и Миодраг Ристић; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић и Дамјан Божић. Певало је Прво београдско певачко друтшво, хор Саборног храма, под руковођењем Светлане Вилић, као и Дечији хор ПБПД, под руковођењем Радмиле Кнежевић.

Домаћин овогодишње Славе Саборног храма је адвокат, г. Тома Фила, са супругом, који је Славу примио од прошлогодишњег домаћина, кошаркаша Дејана Томашевића, председника Православног спортског удружења "Света Србија", а предао је домаћину наредне храмовне Славе, Драгану Карићу. Међу свечарима Светог архангела Михаила била је и породица Новака Ђоковића, која је своју Крсну Славу прославила литургијски у Саборном храму. Епископ Арсеније је произнео празничну беседу током Литургије и преломио славски колач са домаћином Славе, г. Томом Филом, а протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић је преломио славски колач са породицом Ђоковић. Верни народ је у великом броју дошао на ово дивно молитвено сабрање, под сводовима храма који траје већ 170 година. Нови Саборник, посвећен јубилеју Саборне цркве, можете прочитати овде .

Првобитну Саборну цркву Београдске митрополије је изградио св. краљ Драгутин. Саборна црква је у то време била посвећена Успењу Пресвете Богородице, а у њој се чувала чудотворна икона Богородице Београдске, као највећа светиња престоног града. Почетком 15. века, св. деспот Стефан Лазаревић је обновио ову цркву и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. Када су Турци освојили Београд (1521), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане. Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, такође посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, Саборна црква је коначно уништена почетком 18. века.

Први непосредни подаци о Саборној цркви на њеној данашњој локацији – Варош капији, потичу из 16. века, а говоре о  постојању Саборне цркве надомак данашњег Косанчићевог венца, у средишту дела цивилне вароши где су живели претежно Срби. Ту је, током неколико векова, постојала стара црква посвећена св. Архангелу Михаилу.

У 19. веку, за време владавине кнеза Милоша Обреновића, Саборни храм је био већ толико оронуо, стар и неугледан, да је, после дугих преговора, кнез Милош издао наредбу, 22. јула 1836, да се сруши стара црква и подигне нови храм. Изградња је почела 28. априла 1837. Полагање камена-темељца новог храма извршено је 15. јуна 1837, уз чинодејство митрополита Петра (Јовановића) и у присуству највиших црквених великодостојника, кнегиње Љубице и њених синова, Милана и Михаила, као и бројних Београђана. На дан Храмовне Славе и крсне Славе кнеза Милоша, Аранђеловдан 1845, митрополит Петар (Јовановић) је освештао ново здање и служио у њему прву Литургију, чиме су званично започета богослужења у овој светињи, а трају непрекинуто до данас, већ 170 година.