Старешина Саборне цркве у Београду, протојереј-ставрофор Петар Лукић, добитник је овогодишњег признања – Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, која се додељује за дугогодишњи допринос развијању културних делатности – за несебичан, предан и дуготрајан рад. Златну значку додељују Културно-просветна заједница Србије, као установа културе од националног значаја, као и Министарство спољних послова Републике Србије – Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, а под покровитељством Министарства културе и информисања Владе Републике Србије. Признање је уручено проти Петру Лукићу у петак, 22. маја 2015. године, на свечаности која је уприличена у Народном позоришту у Београду, на сцени "Раша Плаовић". Укупно је уручено 50 признања, а међу добитницима су драмски уметници, прваци опере и балета Народног позоришта, музичари, сликари, књижевници, професори, новинари, истакнути уметници, привредници из Србије и Дијаспоре. На челу жирија био је песник Милован Витезовић, а сама награда установљена је још 1976. године.

 
Биографија протојереја-ставрофора Петра Лукића

Рођен je 1948. године у селу Жлијебац код Братунца (данашња Република Српска). Завршио је Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, а дипломирао на Богословском факултету у Београду. Рукоположен је за свештеника 1971. године, у Тешњу. После службовања у Бијељини, 1982. године бива постављен за старешину Саборне цркве Светог Архангела Михаила у Београду. Овај сложени и веома одговорни посао обавља већ 33 године, руководећи не само богослужбеним животом, већ и организацијом најзахтевнијих протоколарних задатака око бројних свечаности и историјских догађаја који се одвијају под сводовима овог храма, као што су интронизације патријараха и архијерејâ СПЦ, посете највиших домаћих и страних црквених и државних делегација, доласци великих светиња, концерти и гостовања домаћих и иностраних хорова, празнична и саборска богослужења, као и догађаји најразличитијих духовно-културних садржаја.

 

Под његовим руковођењем, организацијом и личним трудом, извршена је велика историјска рестаурација Саборне цркве, под тешким историјским приликама и санкцијама међународне заједнице. Уз свакодневни надзор и залагање проте Петра Лукића и великог тима стручњака, овај историјски подухват, који је учинио да светиња заблиста у пуном сјају, трајао је од 1993. до 1997. године. Од тада, српска престоница има храм који је достојан свог имена и историјског, националног, културног и духовног значаја.

 

Протојереј-ставрофор Петар Лукић организатор је и знамените добротворне свечаности – традиционалног Новогодишњег концерта Саборне цркве, који се одржава већ 20 година, на великој сцени Народног позоришта у Београду, а у чијем извођењу учествују, поред хора Саборне цркве, бројни певачи, музички састави, драмски уметници, рецитатори, хорови, музичари... Овом концерту сваке године присуствује велики број угледних званица, највиши званичници Цркве, државе и града Београда, представници дипломатског кора и краљевске породице, академици, свештенство и монаштво, културни и јавни радници, стручна јавност и добротвори Саборне цркве.

 

На иницијативу и под сталним надзором оца Петра Лукића, Саборни храм има и своју издавачку делатност, под називом "Саборник", а обухвата: недељни билтен "Саборник", који кроз духовну, културну, националну, историјску и најширу мисионарску тематику, излази већ 16 година; ТВ-емисије "Саборник", које су годинама, са великим успехом, вршиле мисионарску делатност у најширој јавности; као и Веб сајт Саборног храма, који, од почетка 2009. године, бележи свакодневно по неколико хиљада посета, а обједињава информативну, духовно-мисионарску, просветну, историјску, културну и туристичку делатност.

 

Протојереј-ставрофор Петар Лукић је, од 2004. године, председник Првог београдског певачког друштва, хора Саборне цркве и најстаријег хора у Србији, националне институције која постоји већ 162 године. Следећи историјску традицију овог хора, отац Петар Лукић је гостовања и концертне турнеје Првог београдског певачког друштва подигао на степен својеврсних дипломатских, културних и духовних мисија, гостујући у Јерусалиму, Русији, Белорусији, Италији, Словенији, Хрватској, Републици Српској, Аустрији, Мађарској, Немачкој, Шведској, Данској, Грчкој, Пољској, као и широм Србије. Захваљујући његовим прегнућима и помоћи великог добротвора хора, проф. Радмиле Милентијевић из Њујорка, извршена је, 2007. године, велика обнова просторија Првог београдског певачког друштва, чиме је спасена од пропадања најбогатија нототека у нашој земљи, музеј и историјски архив који постоје у оквиру ове музичке институције, оригинални Мокрањчеви рукописи и заоставштина, као и заоставштина осталих знаменитих диригената, одликовања, иконе, фото-архива и уметнине. Трудом и настојањима оца Петра, хор је снимио неколико ЦД-издања духовне музике, којима се поносно представља у земљи и расејању, као и документарних филмова о животу, историјском путу и турнејама хора. Уједно, отац Петар Лукић руководи и Дечијим хором Првог београдског певачког друштва, који постоји од 2002. године.

 

Прота Петар Лукић је директор Пастирско-саветодавног центра Архиепископије београдско-карловачке, који, са благословом патријарха српског Павла, постоји од 1997. године и окупља, кроз добротворни рад, бројне стручњаке – психијатре, психологе, специјалне педагоге, духовнике, клиничке психологе, сједињујући у свом раду достигнућа савремене психологије и психотерапије са исцелитељним изворима вере, у проналажењу вредносних одговора на човекове животне тешкоће и проблеме данашњице. Уз одговорност руковођења великим стручним тимом од неколико десетина посвећених стручњака, отац Петар и лично обавља духовне разговоре и пружа пастирску и саветодавну помоћ онима којима је то потребно, нарочито излазећи у сусрет младима, на раскршћима и беспућима савременог света. Учествује и у организовању стручних и веома посећених стручних предавања које Пастирски центар организује више пута годишње, у сарадњи са Коларчевом задужбином, а која су, до сада, објављена у три књиге-зборника Пастирског центра.

 

Својим бројним активностима, отац Петар Лукић сведочи да је мисија свештенослужитеља знатно шира од богослужбене, под сводовима храма, штавише, да се истинска богослужбена делатност наставља и шири у народ кроз стваралачке и одговорне подухвате, прожимајући све сфере живота појединца и друштва, те да је истински служитељ олтара – неимар, просветитељ, мисионар, лекар душа, чувар духовног, културног и историјског блага и наслеђа предака.