До�итеј Обрадовић

У Саборној цркви је у недељу, 10. априла 2011. године, �лужена Света �рхијереј�ка Литургија. Служио је викар Његове Свето�ти, епи�коп хво�тан�ки �тана�ије (Ракита), уз �а�луживање брат�тва Саборне цркве и �вештено�лужитеља �рхиепи�копије београд�ко-карловачке. Тога дана навршило �е и 200 година од �мрти До�итеја Обрадовића, па је у оквиру Литургије �лужен помен овом великом �рп�ком про�ветитељу. Литургији �у при�у�твовали и полазници дводневног �еминара Вер�ког добротворног �таратељ�тва (ВДС) по�већеног добротворном раду, ученици веронауке београд�ких о�новних школа и њихови вероучитељи, ђаци-победници недавно одржаног такмичења из веронауке, чланови Задужбине До�итеја Обрадовића, велики број верног народа и деце.

Владика Ð�танаÑ�ије је на крају одржао беÑ�еду о значају Ñ�вих догађаја којима је обележен овај дан и за које Ñ�у Ñ�ви заједно, окупљени на Светом Ñ�абрању, благодарили ГоÑ�поду. Говорио је о подухватима ВДС-а, уÑ�пеÑ�има ученика веронауке, о животу Св. Марије Египћанке, као и животу ДоÑ�итеја Обрадовића, његовом делу и оÑ�тавштини за будућноÑ�Ñ‚. Ð�аглаÑ�ио је да је ДоÑ�итеј био и оÑ�тао монах, али жедан знања, које му у тадашњим иÑ�торијÑ�ким, духовним и културним оквирима Србије, није било омогућено. То знање је желео да кориÑ�но употреби на проÑ�већивање Ñ�вога народа, преводећи европÑ�ка иÑ�куÑ�тва на оÑ�обен језик, културу и традицију Ñ�рпÑ�тва. Владика Ð�танаÑ�ије је иÑ�такао и да је ДоÑ�итеј више обраћао пажњу на дело, а мање на Творца – ГоÑ�пода, што је оÑ�тало као задатак оних који Ñ�у долазили и долазе поÑ�ле њега, да Ñ�војим радом и знањем допуне и додатно оÑ�миÑ�ле. Ð�акон помена ДоÑ�итеју у Саборној цркви, окупљени народ Ñ�е поклонио и његовом гробу у порти цркве, над којим је, заједно Ñ�а члановима Првог београдÑ�ког певачког друштва, певао "Вјечнаја памјат".

Из живота До�итеја Обрадовића

Рођен је у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, највероватније 1739. године (или 1742), као Димитрије Обрадовић. Замонашен је 1758. године у �рем�ком мана�тиру Хопово, добивши име До�итеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у �вет, учећи �е на изворима тадашње про�већено�ти. У Грчкој је научио грчки језик и �текао о�новна знања из филозофије и књижевно�ти. Преко �лбаније и Венеције вратио �е у Далмацију и припремао �воја прва дела. Школујући �е у Бечу, Модри и Пожуну (Брати�лави), упознао �е �а �редњеевроп�ким про�ветитељ�твом и заинтере�овао за културно-про�ветне и друштвене реформе. Овишао је Италију и Румунију, и задржао �е изве�но време у Срем�ким Карловцима, тадашњем најзначајнијем �рп�ком културном центру, да би затим на�тавио школовање у Западној Европи. У Халеу је �лушао фило�офију и физику код чувених профе�ора. За фило�оф�ку о�нову �вог програма узео је тзв. про�ветитељ�ки рационализам, везујући га �а практичним потребама �вога народа. У Лајпцигу је штампао �воје програм�ке и друге �пи�е, међу њима најпознатије: "Пи�мо Харалампију", "Живот и прикљученија", "Совјети здраваго разума" и "Ба�не". Путовао је у Париз и Лондон, где је преводио Езопове "Ба�не" �а грчког на енгле�ки језик. У Бечу је живео и радио 13 година, а 1793. године је ту издао и "Собраније разних наравоучителних вешчеј". Радио је четири године у Тр�ту, а у Венецији је штампао �воју "Етику".

Ð�а веÑ�Ñ‚ о Првом Ñ�рпÑ�ком уÑ�танку у Србији, Ñ�тупио је у контакт Ñ�а вождом Карађорђем, те је, заједно Ñ�а другим виђенијим Србима из Хабзбуршке монархије, 1807. године дошао да Ñ�војим знањем помогне у националном оÑ�лобођењу, Ñ�тварању нове државе и организовању државне влаÑ�ти, као и организовању Ñ�ветовног школÑ�тва. У то време одушевљено пише и чувену "ПјеÑ�ан на инÑ�урекцију Сербијанов" (ВоÑ�тани Сербије). ПоÑ�ледњих пет година живота провео је у оÑ�лобођеној Србији, дајући огроман доприноÑ� "проÑ�вешченију и изображенију" Ñ�вога рода. Године 1808, оÑ�новао је Велику школу – будући Универзитет, која је имала огроман утицај на оÑ�нивање прве БогоÑ�ловије, 1810. године, као и на каÑ�нији план и програм црквене проÑ�вете у 19. веку. Велику школу звали Ñ�у и ДоÑ�итејев Лицеј. Као члан ПравитељÑ�твујушчег Ñ�овјета СербÑ�ког, поÑ�тао је први миниÑ�тар проÑ�вете у Карађорђевој, оÑ�лобођеној Србији, тј. први попечитељ проÑ�вешченија Ñ�ербÑ�ког, 1811. године. ПоÑ�тао је и први директор Ñ�вих школа и Ñ�ачинио планове за рад на народном проÑ�већивању, у Ñ�кладу Ñ�а Ñ�војим проÑ�ветитељÑ�ким идејама – да Ñ�е рашири мрежа народних школа, да Ñ�е уÑ�танови једна велика школа за Ñ�премање народних Ñ�тарешина и БогоÑ�ловија за школовање добрих Ñ�вештеника, као и да Ñ�е оÑ�нује типографија, која ће печатити књиге за школÑ�ку омладину и оÑ�тали пиÑ�мени Ñ�вет.

До�итеј је у �војим бројним �пи�има изложио про�ветитељ�ке идеје 18. века, а најважнија фило�оф�ка, педагошка, друштвено-политичка, културна и про�ветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и про�вете �вога народа. Приближио је Србији Европу и �вет и отворио могућно�ти за продор нових цивилизациј�ких тековина. Упокојио �е у Београду, 10. априла 1811. године. Сахрањен је у порти Саборне цркве. Његово тело је два пута премештано, 1837. године због зидања нове Саборне цркве уме�то �таре, и 1897. да би �е његов гроб по�тавио напоредо �а Вуковим, чији �у по�мртни о�таци те године пренети из Беча. Његов �поменик у Студент�ком парку �пада међу најбоља о�тварења јавне �кулптуре у Београду. �а њему �у укле�ане речи: "Идућ' учи, у векове гледа..." У Саборној цркви, До�итеју �е �ваке године традиционално �лужи помен, на дан његовог упокојења.