Мошти Св. Стефана Штиљановића

Житије Светог и праведног кнеза Стефана (Штиљановића)

Ð�акон пропаÑ�ти СрпÑ�ког царÑ�тва и деÑ�потовина у Смедереву, 1459. године, Срби у Србији Ñ�у потпали под турÑ�ко ропÑ�тво, а Срби преко Саве и Дунава под ауÑ�тро-угарÑ�ку влаÑ�Ñ‚. Ð�акон деÑ�пота Ђурђа Бранковића – потоњег монаха МакÑ�има (Ñ�ина поÑ�ледњег деÑ�пота Ñ�лободне Ñ�рпÑ�ке деÑ�потовине – Св. Стефана Слепог и Св. мајке Ð�нгелине, поÑ�ледње деÑ�потице Ñ�рпÑ�ке) и МакÑ�имовог брата Јована, Ñ�рпÑ�ко деÑ�потÑ�ко доÑ�тојанÑ�тво у Срему и Славонији преузима Стефан Штиљановић, на позив Ñ�воје рођаке, деÑ�потице Јелене. Био је родом из Паштровића, поÑ�ледњи паштровÑ�ки кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанÑ�ким вредноÑ�тима, образован у ХриÑ�товој науци и обучен у војничким вештинама. Ð�ародна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивоÑ�ти, хришћанÑ�ким врлинама и јуначкој борби против Турака. Добро је познавао Св. ПиÑ�мо и ХриÑ�тову науку уопште, као и војничке вештине и традицију Ñ�вог народа.

Отишавши из �вог родног краја у Срем, добио је на управу ме�то Моровић, које је тада по�тало његово �едиште. И�такавши �е у борбама против Турака и одржавајући добар �тав према Угар�кој, добио је још обла�ти на управу. �о, будући да �у �е тур�ки напади појачавали, заузевши Будим и опколивши Беч, праведни Стефан замоли угар�ког краља за неко заштићеније и мирније ме�то, из кога ће моћи управљати. Био је на крају принуђен да �е повлачи пред тур�ком најездом. Доба његове владавине било је веома тешко, и�пуњено же�токим тур�ким зулумом и ау�тро-тур�ким прити�цима, током којих је Стефан мудро водио �вој народ и храбро �е борио против Турака. "Пливамо у�ред непријатеља као јабука по�ред воде", говорио је. Када �у, након �вих ратних пу�тошења, Турци запленили �ву �току Србима и одвели радно �по�обан народ, у нашем народу је завладала тешка глад. Тада је Стефан Штиљановић отворио �ве �воје житнице, поделио жито народу и тако га прехранио. Читавог живота је помагао Срп�ку цркву и народ, који га је зато веома волео и поштовао, �матрајући га за живог �ветитеља.

�е зна �е тачна година његовог упокојења, верује �е да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ �ахранили �у га на брду Ђунтир у Срему. Праведна Јелена повукла �е у �емачку пред Турцима, који �у бе�омучно надирали у ове крајеве. Једне ноћи, Турци на ме�ту Стефановог погребења угледаше небе�ку �ветло�т, па појурише на то ме�то, ми�лећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како бли�тају, а из њих �е ширио диван мири� (благоуханије). Они одне�оше мошти �вом �тарешини �миру (или �мурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. �а молбу многих монаха, �мир им преда мошти кнеза Стефана, па их прене�оше у мана�тир Шишатовац на Фрушкој Гори.

�а ову ве�т, �упруга Јелена врати �е у земљу, поклони �е �ветим моштима и замонаши �е као Јели�авета. �акон три године, и она предаде �воју душу Го�поду, а њене мошти похрањене �у, такође, у мана�тиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Св. Стефану, а Патријарх �рп�ки Пај�ије �а�тавио је његово житије. У Паштровићима, у Црногор�ком приморју, подигнута му је црква и о�већена 1875. године.

Током Другог �вет�ког рата, 1942. године, у�ташки агре�ори �у �крнавили мошти �ветитеља по фрушкогор�ким мана�тирима. Када је за то �азнао др Радо�лав Грујић, и�торичар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах �е за помоћ обратио барону Рај�вицу, �клопивши руке и �а �узама у очима га молећи да �е Свете мошти �па�у од у�ташког терора. Барон је показао разумевање за �ветиње и изашао у �у�рет угледном профе�ору Грујићу. Лично је �а њим кренуо немачким штап�ким аутомобилом у Срем да �па�е �вете мошти. Из мана�тира Јазак �у узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца Св. кнеза Стефана Штиљановића, из Раванице (фрушкогор�ке, код Врдника) мошти Св. кнеза Лазара. Мошти �у тајно пребачене возом за Београд, где их је дочекао бројни народ. Преношене �у у литији и пренете у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.

�акон прено�а моштију Св. кнеза Лазара у Раваницу, 1989. године, у Саборној цркви је, у де�ном кивоту, о�тао део ових моштију, а у левом кивоту почивају мошти Св. кнеза Стефана Штиљановића, заштитника гладних и �иротих, којима �воју молитвену помоћ упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља и личних и�кушења. Кивот �а његовим моштима отвара �е и уторком у 17:00, на �кати�ту �рп�ким �ветитељима. Спомен на овог великог �ветитеља про�лавља �е 17. октобра.